NEMA dana da neki namernik ne dođe u ovu našu svetinju. Nekad po dvoje-troje vernika, a ponekad i četiri-pet autobusa poklonika. Mole se svetitelju s dubokom verom u srcu, u uzvišenoj tišini. Samo se, na kraju molitve, ponekom „otme“ da tiho prozbori: „Slava ti i milost Sveti Vasilije“. Velikom svetitelju ukazuju veliko poštovanje. Drugačije i ne može biti.

Ovim rečima dočekao nas je Neđo Bošković u Mrkonjićima kod Trebinja, rodnom mestu Svetog Vasilija Ostroškog. U porti istoimene crkve koju natkriljuje staro, impozantno drvo košćele Bošković od 2009. godine, svakodnevno dočekuje vernike, najviše pravoslavce, ali i muslimane i katolike. Svi, veli, podjednako veruju i svečevu isceliteljsku moć i moć utehe, i svi su davali priloge za izgradnju hrama.

– Rodivši se 1610. godine, u našem selu kao Stojan Jovanović, u kući čiji se ostaci vide pored crkve, Vasilije Ostroški je ovaj komad hercegovačke zemlje uzdigao i učinio svetom – priča Bošković. – U celom hrišćanstvu znaju se rodne kuće svega tri sveca. Zato smo i odlučili da pored temelja Čudotvorčevog rodnog ognjišta, u njegovu slavu, podignemo i posvetimo mu bogomolju. Radove smo započeli u junu 1990, temelje osveštali godinu kasnije, na svetiteljev dan – 12. maja, a krov i kupolu završili u oktobru 1991. godine.

Potom su, priča naš sagovornik, došla teška, ratna vremena. Branila se, veli, dedovina.

– Verujemo da su nas u minulom ratu čuvali Sveti Vasilije i novosagrađena crkva – nastavlja Bošković. – U ovom poslednjem ratu, za razliku od Drugog svetskog, selo nije mnogo stradalo. U hercegovačkim jamama, od ustaške ruke 1941., život je okončalo 185 Srba. A, u ratnom vihoru devedesetih čak je i srpska zastava koju smo 1991. postavili na crkvenu kupolu ostala čista i netaknuta sve vreme. Velika je milost našeg svetitelja.

Radovi na crkvi Svetog Vasilija u Mrkonjićima nastavljeni su 1997. godine, i kako naš sagovornik priča, prilozima vernika, otada se neprekidno uređuje. Sada je metoh trebinjskog manastira Svetih apostola Petra i Pavla, čije monahinje ga redovno posećuju i održavaju.

– Poslednjih meseci u crkvi su, zbog freskoslikanja, postavljene skele – kaže Bošković. – Došlo je, hvala Bogu, vreme da se i ovaj posao privede kraju. Veštim rukama igumanije Varvare i popadije Bose, freske polako „osvajaju“ unutrašnjost crkve. Još samo željno iščekujemo Zavod za zaštitu spomenika Republike Srpske da obavi arheološka iskopavanja.

Mesto u kome je 11 godina, do odlaska u obližnji manastir Zavalu, stasavao Stojan Jovanović, poslednje dve decenije postalo je mesto hodočašća. Posebno važno za vernike. Ali, kao i u svim selima Popovog polja – stanovnici se mogu izbrojiti na prste. U Mrkonjićima ih je, danas – osam! Jedan od njih je i Zoran Lazo Dropo, koji živi na očevini, prekoputa Crkve Svetog Vasilija.

– Svi smo „povratnici, izbeglice iz grada, – veli Dropo. – Nekad su nas sa plodnih njiva Popovog polja u grad „odvukle“ fabrike, ali došlo vreme je da se vraćamo. Kasno čovek shvati da je najbolje na očevini. Da nigde nema boljeg života. Kakav pločnik, kakav bulevar! Pre šest i po decenija ovde su u 49 kuća živela 362 stanovnika. Sve potomci sedam bratstava Bjelopavlića – Boškovići, Markovići, Pavlovići, Milutinovići, Lučići, Kuštrov i Dropo. Sad smo gde smo. U celom Popovom polju, od Trebinja do Ljubinja, ima oko 200 seoca, a nema toliko stanovnika. Nema ni prodavnice, ni škole, ni ambulante. Ali, podizanjem naše bogomolje rodila se vera, rodila se nada da sa nas osmoro, rođenih od 1952. do 1962, Mrkonjići neće zamreti.

Nadu u drugačiju budućnost probudilo je podizanje Duhovnog centra „Sveti Vasilije Ostroški“. Njegova izgradnja počela je 11. juna prošle godine, nedaleko od crkve u Mrkonjićima, na predlog Rada Boškovića, službenika iz Trebinja.

– Bilo mi je žao da zgrada škole, zatvorene 1981. godine, propada – priča Rade. – Predložio sam da je preuredimo u parohijski dom i konak. Počeli smo bez dinara, ali kad se pročulo narod se odazvao, pomagao kako je mogao. Rešili smo da radimo polako, pa kad završimo. Ali, prilikom nedavne posete Trebinju predsednika Aleksandra Vučića, obavešteni smo da je Vlada Srbije za izgradnju našeg centra već uplatila 400.000 evra. Ne možete pojmiti koliko nas je to osokolilo.

Biće to, radosno govori naš sagovornik, veliko saborište, mesto okupljanja srpske mladeži sa svih strana sveta.

– Veliki je to vetar u leđa, da istrajemo, da ostanemo ovde u ovim valama Popovog polja – priča Rade ne skrivajući zadovoljstvo. – Zbog konkursa za idejno rešenje Centra, radovi su obustavljeni do 23. maja, što je poslednji rok za dostavljanje planova i dokumentacije. Čim odaberemo najbolji, nastavljamo. A sve što se započne mora se završiti. Zbog razumevanja naših želja i napora, iskreno smo zahvalni majci Srbiji i njenom narodu, predsedniku Aleksandru Vučiću i Vladi Srbije. Daće Bog i Sveti Vasilije da nam se ovde okupljaju i čukununuci…

ČUDESNO UKAZANJE

NA seoskom groblju u Mrkonjićima, pokraj Crkve Svetog Nikole, narod je podigao 1966. spomenik Ani Jovanović, majci Svetog Vasilija.

– Njeno grobno mesto i stari nadgrobni spomenik, otkriveni su 1938. godine, čudesnim ukazanjem – priča Rade Bošković. – Tada se našem meštaninu Trifku Milutinoviću ukazao monah koji je vodio dečačića za ruku, odveo Trifka do Aninog groba i nestao. Meštani su, posle iskopavanja, na tom mestu pronašli stari spomenik koji je nedvosmisleno potvrdio da je to grob svečeve majke. A, na mestu gde se Trifku ukazao monah, 2010. podigli smo spomen-mozaik sa likom Svetog Vasilija.

HRAM POD KOŠĆELOM OD ČETIRI VEKA

CRKVA Svetog Vasilija Ostroškog u Mrkonjićima nikla je tik uz stoletnu košćelu, ogromne krošnje i šupljeg stabla obima 202 centimetara.

– Po predanju, Sveti Vasilije se rodio u kući pod košćelom – kazuje Neđo Bošković. – Ova nam je bila jedina u selu, a stara je bar četiri veka. Pod njom smo „krenuli“ za temeljima kuće i našli ih. Kad arheolozi, jednom, obave iskopavanja, verovatno ćemo i kuću obnoviti… A, verujemo da će i košćela to dočekati.

(Večernje novosti)