Sve to leči ilovača

Mi­ćo Je­lić ži­vi u rod­noj ku­ći u za­se­o­ku Gor­nji Je­li­ći u ba­nij­skom se­lu Bi­je­le Vo­de u op­šti­ni Gli­na. Ov­de se vra­tio dve­hi­lja­di­te, ali sta­ro dr­ve­no zda­nje či­ja iz­grad­nja se­že u 19. vek u me­đu­vre­me­nu je pot­pu­no de­va­sti­ra­no. Mo­ra­će da ga na­pu­sti i da se pre­se­li u šta­lu. Ova­kve sud­bi­ne osli­ka­va­ju pra­vo sta­nje stva­ri na Ba­ni­ji, gde su uoči po­sled­njeg ra­ta pre­te­žno ži­ve­li Sr­bi. Sa­da ih ima do de­set pu­ta ma­nje. Nji­hov po­vra­tak iz onih da­lji­na gde ih je od­ne­la olu­ja, po­sle op­ti­mi­stič­kih oče­ki­va­nja od pre de­se­tak go­di­na, sa­da je pot­pu­no stao.

Su­štin­skog po­vrat­ka ni­je ni bi­lo. Vra­ća­lo se uglav­nom sta­rač­ko sta­nov­ni­štvo ne bi li mar­ki­ra­lo imo­vi­nu ili opra­vi­lo ku­će.

Mi­ćo Je­lić se vra­tio s 46 go­di­na i spa­dao u mla­đe po­vrat­ni­ke. Use­lio se u do­nji deo ti­pič­ne ba­nij­ske gra­đe­vi­ne od dr­ve­ta. Na sprat ni­je smeo jer je bio tro­šan i pro­pao od pro­ki­šnja­va­nja.

Uko­li­ko i poč­ne uru­ša­va­nje, dr­ve­na gra­đa ne bi do­zvo­li­la da on stra­da kao ka­da je u pi­ta­nju ci­gla ili ka­men, mi­slio je po­vrat­nik ra­ču­na­ju­ći da će hr­vat­ska dr­ža­va da mu do­ti­ra ob­no­vu.

Ipak, za ob­no­vu ni­je do­bio no­vac. Ne­ka­ko je pre­ži­vlja­vao, a skrom­na nov­ča­na po­moć od dr­ža­ve ni­je mu do­zvo­lja­va­la ni­ka­kve in­ve­sti­ci­je. Dr­va za ogrev je no­sio na ra­me­nu, odr­ža­vao ba­štu i ba­vio se po­ljo­pri­vred­nim po­slo­vi­ma ko­li­ko se mo­gao slu­ži­ti ru­ka­ma i no­ga­ma, jer me­ha­ni­za­ci­ju ni­je imao. Go­di­na­ma je bio bez stru­je, a njen do­la­zak, ko­ji je pla­tio 370 evra, omo­gu­ćio mu je da na­kon du­go go­di­na us­po­sta­vi ve­zu sa sve­tom pre­ko ra­dio-apa­ra­ta.

Me­đu­tim, pro­šle go­di­ne je do­ži­veo mo­žda­ni udar. Opo­ra­vak je spor. Sve­jed­no ne od­u­sta­je, kre­će se po­mo­ću dva šta­pa i sa­ku­plja dr­va po obli­žnjoj šu­mi i vu­če ku­ći gra­nu po gra­nu, a kad ko­si ume­sto šta­po­va osla­nja se na ko­su, kad ko­pa osla­nja se na mo­ti­ku. Sam u 17 ku­ća, ko­li­ko ih ima u za­se­o­ku, Mi­ćo pod­se­ća da je na­kon po­vrat­ka za­ti­cao zmi­je na ja­stu­ku.

Ma­da mo­gu bi­ti i otrov­ni­ce, one ne na­pa­da­ju čo­ve­ka ako na njih ne na­ga­zi i kad te vi­de one se po­vu­ku, tvr­di Mi­ćo. Za bo­lest ne ha­je. Po­zi­va se na ba­nij­sku iz­re­ku „sve to le­či ilo­va­ča”, a zna­či da se čo­vek re­ši pat­nji kad ga pre­kri­ju tvr­dom po­snom ze­mljom ko­ja je ipak ne­što iz­da­šni­ja od gli­ne.

Mil­ka Mu­i­dža sa­da ta­ko­đe ži­vi u Bi­je­lim Vo­da­ma, ali u za­se­o­ku Do­nji Je­li­ći. Od 15 go­di­na po­vrat­nič­kog sta­ža, ona je pod­sta­nar u ovom pu­stom se­lu. Ku­ću joj je iz­naj­mi­la po­zna­ni­ca. On je vla­sni­ci ko­ja ži­vi u Ne­mač­koj, ustva­ri, vi­ken­di­ca. Po­di­gao je njen po­koj­ni otac u svom rod­nom kra­ju. Mil­ka se ov­de use­li­la po­što je nje­na ku­ća u Do­njem Kla­sni­ću, kao i Mi­ći­na, sklo­na pa­du. Već go­di­na­ma tra­ži ob­no­vu, ali dr­ža­va ne­ma raz­u­me­va­nja.

Sto­ja­na Je­li­ća sre­li smo po­no­vo na­kon de­set go­di­na. Pod­se­ća nas na pri­ču ko­ja je ob­ja­vlje­na u „Po­li­ti­ci”. Su­se­lja­nin Mi­loš Bran­ko­vić i on su na­kon po­vrat­ka (1997) po­kre­nu­li ini­ci­ja­ti­vu da se kroz Do­nje Je­li­će iz­gra­di as­falt. Tro­ško­vi grad­nje upla­će­ni su dr­ža­vi uoči ra­ta 1991, a ta­da su do­ma­ćin­stva u ovaj po­sao ula­ga­li i po tri kra­ve. Da bi do­ka­za­li upla­te i iz­bo­ri­li se za grad­nju pu­ta po­sle ra­ta pri­ku­pi­li su ma­te­ri­ja­la: do­ka­za, pri­tu­žbi i žal­bi, ko­ji su bi­li za­jed­no te­ški 23 ki­lo­gra­ma. Sve je išlo te­ško.

As­falt je ipak iz­gra­đen, i to 2011, od­no­sno 30 go­di­na po­što je upla­ćen. Na­ža­lost, bo­lji put ni­je po­bu­dio po­vra­tak. Oči­gled­no da je nje­go­va iz­grad­nja ka­sni­la.

Izvor: Politika.rs

KOMENTARI
Svi komentari i poruke objavljeni na veb portalu su privatno mišljenje autora i komentatora i ne predstavljaju stavove vlasnika veb portala, njegove administracije i redakcije Srpski Glas.