У Манастирском дому Свете Петке у Извору код Параћина, уточишту за одрасле заробљеног детињства. Монахиње брину о 86 жена које су, откако су избачене из родитељског гнезда овде нашле мир.
ЈЕСИ ли ти моја мама?
– Како су твоје бебе, како су мушки?
– Сутра идем кући, по мене долази моја Коса…
– А, како се ти зовеш? Ја сам Ивана. Како се зовеш? Ја сам… Ја сам…
Питања једва разговетна. Речи покидане, ко зна када. Пружене руке. Траже наручје. Све руке желе у један загрљај. Све одједном да помилују туђе образе. А очи… Очи упрте у саму зеницу и продиру ти поглед.
Из групе се пробија Евица:
– Добро нам дошли, ми вас чекамо. Одавно вас чекамо. Нама је овде лепо. Ја сам дошла из Сремчице. Ми смо велика породица. Ми волимо наше сестре. Оне брину о нама – изговорила је готово у даху. И једном руком загрлила монахињу Севастију, а другом монахињу Анисију. Онда су сви, у тренутку, били око мати Гликерије. А загрљаји не престају.
– Добро децо, добро је, идемо да послужимо госте – казала је мати Гликерија, старешина манастира.
Али ова “деца”, нису и по годинама – деца. Детињство је заробљено у њима. И покрет, некад давно спутан. И судбине, потресне.
Ово је Манастирски дом Свете Петке у Извору код Параћина, уточиште за девојчице и одрасле жене “оштећеног ума и телесних недостатака”… Осамдесет шест их је, од осамнаесте до осамдесете године живота. Већина је потпуно непокретна. О њима брине шеснаест монахиња овог манастира. Даноноћно. Дом има лекара, долазе психолози, неуропсихијатри. Питамо се, ко да залечи овакве и оволике ране отворене у душама ове “деце”, избачене из родитељског гнезда, као ружни пачићи. Испали испод њиховог крила, које није имало снагу да их узнесе. Ко да размрси чворове у мозгу у ком су неразмршена питања са почетка ове приче. И жеље које се не остварују. И то је болно.
– Дај ми длан, дај, пружи… Не тако, овако… Сад ће звезда… Ја сам Нина…
– Дођи да видиш моје цртеже, узми један за Осми март. Ја сам Драгана.
– Ја ћу да ти поклоним џемпер… Ја сам Сара, Нови Пазар.
После нас ова “деца” и њихове жеље из собе у собу манастирског дома у стопу прате. У једној од тих соба девојка, прикована за кревет, читав живот живи уз свој радио. Згрчено тело.
Мати Гликерија каже:
– Она воли песме, срећа, чује. Кад песма престане, она се буни. Свака од наших штићеница је судбина за себе. Наше сестринство сваку до танчина зна, али о томе се овде не говори. Тешко је кад за њих, многе од њих, нико не пита. Нико од родбине. Никад. Родитељи се бране заборавом, а то је за ове душе најтежа казна. Руку на срце, долазе многи, посећују своју децу у Дому. Али мука је то. А најтеже нам је кад их, ми, само ми, сестринство, испраћамо из живота, ту, на сеоском гробљу. Само ми. Ипак, наша је мисија да помажемо, да другима пружимо руку у невољи и захвалне смо што смо дароване таквом мисијом.
Време растанка са Домом, његовом “децом” и монахињама које беспоштедно раде и брину, не само о Дому, већ и о читавом манастирском домаћинству. Али нико од њих које остављамо не воли растанке. “Деца” су сада само у загрљају монахиња.
Нашег фото-репортера пита Евица:
– Да нас сликаш за успомену, Милутине?
– И, настала је слика “деце” коју нико неће… Нико неће, осим овог пожртвованог сестринства.
– Сад да се поздравимо и испратимо наше госте – казала је монахиња Севастија.
И, поново руке. Руке сплетене да додир дуже траје. Додир руке овде откључава заробљене душе, а затвара велике ране.
ТРАДИЦИЈА ОД СЕДАМ И ПО ДЕЦЕНИЈА
ДОМ при Манастиру Свете Петке у Извору код Параћина пре седам и по деценија примио је прву децу: избеглице и ратну сирочад из Хрватске 1942. године. Деценију касније, намењен је искључиво женској деци оштећеног умног и физичког здравља. Данас је ово дом за жене од пунолетства до… краја.
Аутор: Милена МАРКОВИЋ
Новости.рс
