Било ми је лакше када смо се коначно укрцали у авион. Заокупио сам мисли зверањем по непосредном окружењу, процењујући људе. Можда нема много тога...
Пробудио сам се релативно рано, након што је свануо први дан који сам дочекао у Канбери. С обзиром да сам у претходном периоду сасвим недовољно спавао, а да опет нисам успео да саставим дуже од шест сати - што је била последица џет лега, који ће ме мучити још десетак дана - и даље сам осећао поприличну дозу умора. Ипак, како сам одмах схватио да нема никакве шансе да наставим да спавам, одвукох се до купатила, а затим и до кухиње где сам направио једну кафу за себе и једну за Соњу, да је дочека када устане.
Током путовања ка Канбери, удаљеној неких 270 км од Сиднеја, сазнао сам да је успутни Лекј Џорџ некаквим подокеанским каналима, спојен са једним језером на Новом Зеланду. Када у Лејк Џорџу има воде, захваљујући деловању принципа спојених судова, језеро на Новом Зеланду пресуши. И обрнуто, када језеро Лејк Џорџ пресуши, оно језеро на Новом Зеланду се напуни водом. Поред тога, када Лејк Џорџ пресуши, у његовом кориту и околини све врви од змија отровница. А кад смо већ код смртоносне гамади, морам признати да је то једина ствар везана за Аустралију, која ме је по мало обеспокојавала још у Србији. Не могу рећи да сам често размишљао о таквим стварима, али је чињеница да код нас нема шта да те поједе или смртоносно уједе, убоде... Посебно не у Београду.
Пошто смо завршили ноћну шетњу једним од опскурнијих делова Сиднеја - мада то не кажем у негативном контексту, јер сам либералних схватања и не смета ми баш ништа што директно не угрожава неки мој интерес - и одлучили да се вратимо у хотелску собу, ја и даље нисам могао да заспим. Обзиром да већ скоро 20 година повремено патим од инсомније, чињеница да нисам ока склопио преко 30 сати, у мом случају и није имала неку нарочиту тежину. Да и не причам о томе да је у Сиднеју можда и било пола три ујутру, али је мој организам у том тренутку и даље непоколебљиво сматрао да је пола 7 поподне.
Чим је видела Соњу, Кели је заскочила, изљубила, изгрлила - к'о да смо сви ту стварно наши. Хоћу да кажем, Кели се понашала на далеко срдачнији начин, него што сам очекивао. Исто стоји и за Џејсона.
Заиста сам уживао током прва два месеца у Аустралији. Упознао сам значајан број људи, како наших, тако и разних других. Видео сам једну земљу,...
Приспевши у зграду аеродрома, на моје изненађење, приметио сам да је поприлично пусто. Неко је прокоментарисао како је наш лет последњи који приспева тог дана. И заиста - нигде није било живе душе, сем нас који смо управо изашли из авиона компаније „Емиратес“.
Прва два месеца у Аустралији, протекла су невероватно брзо. Иако је пуне три недеље време било пасије јер киша није престала да пада -...
Нисам се надао новој шанси да живим у иностранству. Сувише пута сам покушао и увек је испало лоше.
Прво сам 1992. отишао у Данску да тамо завршим 4. годину средње школе. Непуне 2 недеље по приспећу, нас троје клинаца је депортовано назад кући. Разлог - одлука Владе Краљевине Данске о протеривању, донета на основу резолуције 767 Савета безбедности УН, којом су наметнуте санкције Југославији. Као да све то нису знали када су нас пустили у земљу, подлаци.
