Probudio sam se relativno rano, nakon što je svanuo prvi dan koji sam dočekao u Kanberi. S obzirom da sam u prethodnom periodu sasvim nedovoljno spavao, a da opet nisam uspeo da sastavim duže od šest sati - što je bila posledica džet lega, koji će me mučiti još desetak dana - i dalje sam osećao popriličnu dozu umora. Ipak, kako sam odmah shvatio da nema nikakve šanse da nastavim da spavam, odvukoh se do kupatila, a zatim i do kuhinje gde sam napravio jednu kafu za sebe i jednu za Sonju, da je dočeka kada ustane.

Zaista sam uživao tokom prva dva meseca u Australiji. Upoznao sam značajan broj ljudi, kako naših, tako i raznih drugih. Video sam jednu zemlju,...

Čim je videla Sonju, Keli je zaskočila, izljubila, izgrlila - k'o da smo svi tu stvarno naši. Hoću da kažem, Keli se ponašala na daleko srdačniji način, nego što sam očekivao. Isto stoji i za Džejsona.

Prva dva meseca u Australiji, protekla su neverovatno brzo. Iako je pune tri nedelje vreme bilo pasije jer kiša nije prestala da pada -...

Pošto smo završili noćnu šetnju jednim od opskurnijih delova Sidneja - mada to ne kažem u negativnom kontekstu, jer sam liberalnih shvatanja i ne smeta mi baš ništa što direktno ne ugrožava neki moj interes - i odlučili da se vratimo u hotelsku sobu, ja i dalje nisam mogao da zaspim. Obzirom da već skoro 20 godina povremeno patim od insomnije, činjenica da nisam oka sklopio preko 30 sati, u mom slučaju i nije imala neku naročitu težinu. Da i ne pričam o tome da je u Sidneju možda i bilo pola tri ujutru, ali je moj organizam u tom trenutku i dalje nepokolebljivo smatrao da je pola 7 popodne.

Bilo mi je lakše kada smo se konačno ukrcali u avion. Zaokupio sam misli zveranjem po neposrednom okruženju, procenjujući ljude. Možda nema mnogo toga...

Prispevši u zgradu aerodroma, na moje iznenađenje, primetio sam da je poprilično pusto. Neko je prokomentarisao kako je naš let poslednji koji prispeva tog dana. I zaista - nigde nije bilo žive duše, sem nas koji smo upravo izašli iz aviona kompanije „Emirates“.

Nisam se nadao novoj šansi da živim u inostranstvu. Suviše puta sam pokušao i uvek je ispalo loše. Prvo sam 1992. otišao u Dansku da tamo završim 4. godinu srednje škole. Nepune 2 nedelje po prispeću, nas troje klinaca je deportovano nazad kući. Razlog - odluka Vlade Kraljevine Danske o proterivanju, doneta na osnovu rezolucije 767 Saveta bezbednosti UN, kojom su nametnute sankcije Jugoslaviji. Kao da sve to nisu znali kada su nas pustili u zemlju, podlaci.

Tokom putovanja ka Kanberi, udaljenoj nekih 270 km od Sidneja, saznao sam da je usputni Lekj Džordž nekakvim podokeanskim kanalima, spojen sa jednim jezerom na Novom Zelandu. Kada u Lejk Džordžu ima vode, zahvaljujući delovanju principa spojenih sudova, jezero na Novom Zelandu presuši. I obrnuto, kada jezero Lejk Džordž presuši, ono jezero na Novom Zelandu se napuni vodom. Pored toga, kada Lejk Džordž presuši, u njegovom koritu i okolini sve vrvi od zmija otrovnica. A kad smo već kod smrtonosne gamadi, moram priznati da je to jedina stvar vezana za Australiju, koja me je po malo obespokojavala još u Srbiji. Ne mogu reći da sam često razmišljao o takvim stvarima, ali je činjenica da kod nas nema šta da te pojede ili smrtonosno ujede, ubode... Posebno ne u Beogradu.