Пише: Рајко Недић
Славиша Кадић (55) из Лешка код Лепосавића на Косову и Метохији погинуо је у пожару на градилишту у Сибиру. Несрећни Славиша један је од шест жртава ватрене стихије која је захватиле контејнере са радницима из Србије. Славиша, отац троје деце, страдао је покушавајући да из пламена извуче млађе колеге. Чеда Богуновић (56) из Нове Пазове отишао је у Русију како би прехранио породицу и сину Игору обезбедио школовање. Изгорео је у радничкој бараци…
Ово су само две страшне приче о људима који су отишли 5.200 километара далеко од Србије… У Сибир. Сурово, добро познато место страдања робијаша, државних и класних непријатеља и осталих неподобних који су по казни депортовани у ову недођију. И никада се нису вратили… Оставили су многи кости на „крају света“ како називају ове пределе, где је зими минус 60 степени. Али ово је Русија, наша пријатељска и братска земља. Ко би помислио да ће једног дана и Срби овде страдати? Овде се ипак, одлазило само по казни…
Данас по некој другој врсти „казне“ Срби хрле у Сибир. Последњих година на хиљаде наших грађевинаца буквално „трбухом за крухом“ одлази у беспућа на истоку Русије. Одлазе јер немају избора. Попут несрећног Славише. Радио је у неколико државних фирми које су пропале. Ни он сам није знао колико су му плата дуговали. Очајнички је покушавао широм Србије да пронађе посао. Није успео. Његова супруга такође. И две ћерке које су завршиле факултете, али су годинама на бироу за незапослене. Трећа ћерка је ученица. И шта је онда преостало овом човеку него да без много избора „добровољно“ прихвати робовски посао?
Одлазак ових људи само је одраз ситуације у којој се налази Србија. Више од 800.000 незапослених, тешка економска криза, на стотине пропалих фирми. Очајних људи је много. Од оних младих који немају перспективу, са или без дипломе, свеједно, до оних са 50 и више година чије је фирма пропала и које нико неће. Далеко је посао, још даље пензија. Сви они кренули су у неизвесност, често преко фантомских фирми и сумњивих послодаваца и то под понижавајућим условима. Пристају и на рад „на црно“. Одлазе у савремене гулаге, на рад на минус 50 – 60 степени. Шта их тера тамо, у ледено доба? Страшна жеља да прехране породицу, да једног дана неко од њих заснује породицу, да школују децу, да се скуће. Да нешто зараде и покушају у својој Србији напокон да живе нормално.
Да ли је могуће да смо од ове наше лепе Србије направили пустош? И да се на посао иде у другу, у Сибир.
