Piše: Rajko Nedić

Slaviša Kadić (55) iz Leška kod Leposavića na Kosovu i Metohiji poginuo je u požaru na gradilištu u Sibiru. Nesrećni Slaviša jedan je od šest žrtava vatrene stihije koja je zahvatile kontejnere sa radnicima iz Srbije. Slaviša, otac troje dece, stradao je pokušavajući da iz plamena izvuče mlađe kolege. Čeda Bogunović (56) iz Nove Pazove otišao je u Rusiju kako bi prehranio porodicu i sinu Igoru obezbedio školovanje. Izgoreo je u radničkoj baraci…

Ovo su samo dve strašne priče o ljudima koji su otišli 5.200 kilometara daleko od Srbije… U Sibir. Surovo, dobro poznato mesto stradanja robijaša, državnih i klasnih neprijatelja i ostalih nepodobnih koji su po kazni deportovani u ovu nedođiju. I nikada se nisu vratili… Ostavili su mnogi kosti na „kraju sveta“ kako nazivaju ove predele, gde je zimi minus 60 stepeni. Ali ovo je Rusija, naša prijateljska i bratska zemlja. Ko bi pomislio da će jednog dana i Srbi ovde stradati? Ovde se ipak, odlazilo samo po kazni…
Danas po nekoj drugoj vrsti „kazne“ Srbi hrle u Sibir. Poslednjih godina na hiljade naših građevinaca bukvalno „trbuhom za kruhom“ odlazi u bespuća na istoku Rusije. Odlaze jer nemaju izbora. Poput nesrećnog Slaviše. Radio je u nekoliko državnih firmi koje su propale. Ni on sam nije znao koliko su mu plata dugovali. Očajnički je pokušavao širom Srbije da pronađe posao. Nije uspeo. Njegova supruga takođe. I dve ćerke koje su završile fakultete, ali su godinama na birou za nezaposlene. Treća ćerka je učenica. I šta je onda preostalo ovom čoveku nego da bez mnogo izbora „dobrovoljno“ prihvati robovski posao?
Odlazak ovih ljudi samo je odraz situacije u kojoj se nalazi Srbija. Više od 800.000 nezaposlenih, teška ekonomska kriza, na stotine propalih firmi. Očajnih ljudi je mnogo. Od onih mladih koji nemaju perspektivu, sa ili bez diplome, svejedno, do onih sa 50 i više godina čije je firma propala i koje niko neće. Daleko je posao, još dalje penzija. Svi oni krenuli su u neizvesnost, često preko fantomskih firmi i sumnjivih poslodavaca i to pod ponižavajućim uslovima. Pristaju i na rad „na crno“. Odlaze u savremene gulage, na rad na minus 50 – 60 stepeni. Šta ih tera tamo, u ledeno doba? Strašna želja da prehrane porodicu, da jednog dana neko od njih zasnuje porodicu, da školuju decu, da se skuće. Da nešto zarade i pokušaju u svojoj Srbiji napokon da žive normalno.
Da li je moguće da smo od ove naše lepe Srbije napravili pustoš? I da se na posao ide u drugu, u Sibir.