Пише: Рајко Недић
Хеликоптер, понос и дика српског ваздухопловства и једна од наших последњих исправних летелица завршио је у блату у њиви у околини Београда. Са њим наша најбоља посада. Укупно седморо мртвих у акцији спасавања бебе из Новог Пазара.
Трагедија у Сурчину потврдила је у каквом је заправо стању Србија. Ослабљена и нестабилна земља на свим пољима показала је још једном своју рањивост. Очајан и осиромашен народ у којој год невољи да се нађе хвата се за сламку – тражи помоћ државе. Шта год да се догоди – од природних несрећа, глобалне и домаће економске кризе, болести и свих недаћа, спас је једино у државној помоћи. У таквом окружењу, а са прилично ослабљеним ресурсима, ради се на мишиће, на херојство и на „гурку“ догађају нам се овакве трагедије. А на све ово наравно, надовезују се и непримерена политичка борба и разна медијска и остала сплеткарења који овој страшној несрећи дају још тежу димензију.
У сенци свакодневних вести из црне хронике, ових дана забележена је и годишњица убедљиве победе Српске напредне странке на изборима. За годину дана њихове владавине јавни дуг Србије нарастао је још више – сада је 24 милијарди евра, што скоро 10 милијарди више од када су дошли на власт 2012. године. Задужујемо се 195 евра у секунди, а за мање од два месеца задужили смо се још милијарду евра. Плате државних службеника и пензионера смањене су за 10 одсто. Србија и даље не зна шта хоће, коме ће се царству приклонити, западном или источном. Сасвим је интересантно да без обзира што на економском плану није урађено готово ништа, популарност напредњака, макар према истраживањима разних агенција не попушта и прелази неверованих 50 процената! Уосталом, ко не верује овим истраживањима, а верује у теорије завере, тоталну надмоћ су потврдили на неколико ванредних локалних избора.
У чему је онда тајна успеха бивших радикала, зашто народ и даље ћути? Зашто Србија данас практично и да нема опозицију, иако је СНС кроз изборе, реконструкције и „освежавање“ владе три године на власти? Одговор лежи управо у опозицији. Народ нема алтернативу и прилично стрпљиво чека на обећања премијера Вучића и још увек стеже каиш. Нема нових људи и нових идеја. И ови ресурси Србије прилично су истрошени или су дефицитарни. Уз вешто, а понекад и брутално владање премијера који не штеди ни своје сараднике, јасно је да ће његова владавина потрајати.
Питање је само шта ће се догодити када и премијер истроши своје ресурсе. А народ више не буде имао места за рупе на каишу.
