Piše: Rajko Nedić
Helikopter, ponos i dika srpskog vazduhoplovstva i jedna od naših poslednjih ispravnih letelica završio je u blatu u njivi u okolini Beograda. Sa njim naša najbolja posada. Ukupno sedmoro mrtvih u akciji spasavanja bebe iz Novog Pazara.
Tragedija u Surčinu potvrdila je u kakvom je zapravo stanju Srbija. Oslabljena i nestabilna zemlja na svim poljima pokazala je još jednom svoju ranjivost. Očajan i osiromašen narod u kojoj god nevolji da se nađe hvata se za slamku – traži pomoć države. Šta god da se dogodi – od prirodnih nesreća, globalne i domaće ekonomske krize, bolesti i svih nedaća, spas je jedino u državnoj pomoći. U takvom okruženju, a sa prilično oslabljenim resursima, radi se na mišiće, na herojstvo i na „gurku“ događaju nam se ovakve tragedije. A na sve ovo naravno, nadovezuju se i neprimerena politička borba i razna medijska i ostala spletkarenja koji ovoj strašnoj nesreći daju još težu dimenziju.
U senci svakodnevnih vesti iz crne hronike, ovih dana zabeležena je i godišnjica ubedljive pobede Srpske napredne stranke na izborima. Za godinu dana njihove vladavine javni dug Srbije narastao je još više – sada je 24 milijardi evra, što skoro 10 milijardi više od kada su došli na vlast 2012. godine. Zadužujemo se 195 evra u sekundi, a za manje od dva meseca zadužili smo se još milijardu evra. Plate državnih službenika i penzionera smanjene su za 10 odsto. Srbija i dalje ne zna šta hoće, kome će se carstvu prikloniti, zapadnom ili istočnom. Sasvim je interesantno da bez obzira što na ekonomskom planu nije urađeno gotovo ništa, popularnost naprednjaka, makar prema istraživanjima raznih agencija ne popušta i prelazi neverovanih 50 procenata! Uostalom, ko ne veruje ovim istraživanjima, a veruje u teorije zavere, totalnu nadmoć su potvrdili na nekoliko vanrednih lokalnih izbora.
U čemu je onda tajna uspeha bivših radikala, zašto narod i dalje ćuti? Zašto Srbija danas praktično i da nema opoziciju, iako je SNS kroz izbore, rekonstrukcije i „osvežavanje“ vlade tri godine na vlasti? Odgovor leži upravo u opoziciji. Narod nema alternativu i prilično strpljivo čeka na obećanja premijera Vučića i još uvek steže kaiš. Nema novih ljudi i novih ideja. I ovi resursi Srbije prilično su istrošeni ili su deficitarni. Uz vešto, a ponekad i brutalno vladanje premijera koji ne štedi ni svoje saradnike, jasno je da će njegova vladavina potrajati.
Pitanje je samo šta će se dogoditi kada i premijer istroši svoje resurse. A narod više ne bude imao mesta za rupe na kaišu.
