Славиша Павловић

Лепо је добити награду. То значи да се ваш рад цени и поштује, показује да се на труд, залагање и преданост некој идеји или циљу обраћа пажња у друштву и признаје допринос општем добру, које је за сваког појединца значајно. Марк Твен је рекао да је боље заслужити награду, а не добити је, него је добити, а не заслужити је. Слажем се са њим, иако сам сигуран, да у мору додељених награда у Србији, у протекле две деценије, многи награђивани аутори, из различитих области, нису баш одушевљени овим Твеновим запажањем.

Недавно је додељена награда ”Златни беочуг”, у више области из културе и медија, међу којима је лауреат и Жељко Митровић, власник телевизије Пинк. Када је један од ранијих добитника, сликар Вељко Михајловић, сазнао да је Митровић добитник, вратио је своју награду, добијену давне 1999. године са следећим образложењем:

”С великом неверицом сам примио вест да је један од овогодишњих добитника “највишег годишњег признања за трајни допринос култури града Београда” највећи промотер некултуре и кича, такозвани менаxер “електронских медија.”

Искрен да будем, мислим да ова награда Митровићу није ни потребна, чак не верујем ни да се нешто посебно обрадовао, јер је он, претпостављам, у неком потпуно другом свету. Њега то не интересује, јер да га интересује, сигуран сам да се не би бавио ријалити програмима и инстант серијама. Да је желео да остави “трајни допринос у култури”, или ако то пожели, мислим да ће сигурно успети у томе, јер поседује огромне ресурсе, почев од новца, до медија. Али, овде није проблем Митровић, кога због тога многи нападају, као да је он сам себи доделио признање. Овде је проблем у жирију, који као и сваки други српски жири, игра линијом мањег отпора, често због незнања, неретко да се заштити од критике, а најчешће због све популарнијег спорта у Србији које се назива полтронство.

Имам утисак, да готово не постоји ниједна награда која, на неки начин, није окаљана или обесмишљена, осим можда за спортисту године, где се разултати стечени на такмичењима не могу оспорити.

Но, да се вратим на “Беочуг.” Члан жирија, Живорад Ајдачић, бар по натписима и изјавама протеклих дана, био је најгласнији да се Митровић награди, јер је “својим донацијама умногоме помогао опстанку институције која додељује награду.”

Дакле, паметном доста. Драги читаоци, ако желите да добијете неку награду, довољно је само да финансијски помогнете опстанак институција које додељују исте, што даље имплицира да је овде постало све на продају – и част и душа, а да се исто тако све и купује, почев од диплома, па вероватно и до статуса у друштву.

Међутим, хајде да сагледамо мало лик и дело најистакнутијег поборника да Митровић буде награђен. Живорад Ајдачић је недавно, наочиглед свих нормалних људи, направио списак непатриотских филмова, односно оних који скрнаве српску културу. Многи од тих филмова ни мени се не допадају, мада ми се исто тако не допада Толстојев Рат и мир, али никако немам права нити ту дрскост да тражим његову забрану или да апелујем људе да не читају, јер је слобода у избору сваког појединца, а можда једноставно нисам довољно паметан да схватим Толстоја.

Али, ваљда Ајдачић другачије мисли – ако он не разуме, или се њему не допада, онда то није добро, као да је он проценитељ вредности културе, што је опет, на неки начин и тачно, јер седи у жирију који процењује и додељује награде за трајни допринос култури.

Нажалост, овде није проблем ни већ поменути члан жирија, нити награђени, далеко било, него су проблем сви они ранији добитници овог признања, које нажалост више није признање. Јер да су они кренули стопама свог колеге Михајловића, у будућности би чланови жирија вероватно другачије бирали победнике, свесни да културна елита, својим наредним поступцима, може бацити сенку на сваку награду.

Овако, појединац је поново био изнад народа, доказао је и показао да је “Беочуг” безвредан, а ранији лауреати ће исту безвредну награду чувати, иако су својим нечињењем сами себи умањили вредност. Овај текст пишем уједно и као знак подршке храбром човеку, који је учинио само оно што му савест налаже као уметнику, и који је, Твенову реченицу, са почетка овог текста, схватио и применио онако како треба, па тако показао да је вреднији награде.

Можда све ово делује као метастаза пропадања друштва и културе, можда је поразна чињеница да ће се још два дана говорити о бесмисленој награди, коју ће наставити да додељују наредних година, али мени даје наду, да ћемо једном, сложно кренути путем неког појединца, попут Вељка Михајловића.

Неко је први морао да почне. Ја се надам и верујем у ланчану реакцију.

s.pavlovic9@yahoo.co.uk
www.slavisapavlovic.rs