[dropcap font=“0″]В[/dropcap]уче сине, зашто сам те толико школовала, па могао си толике животиње да чуваш и овде, на Дурмитору. – Овако је говорила мајка вајара и професора Вука Бојовића када је чула да је постао директор зоо-врта у Београду. Вук је готово три деценије био на челу ове установе. Вук је преминуо изненада, у сну. У понедељак је сахрањен поред свог сина Николе на Новим гробљу у Београду.

Бојовић је затекао руину на Калемегдану, а три деценије касније оставио нам уређен и савремен врт који је захваљујући њему постао омиљено место у граду. Спектакуларне епизоде с мајмуном Самијем и филмском потером по граду учиниле су овог човека и овај врт авангардом у позно време комунизма, крајем осамдесетих година прошлог века. „Директор ухватио одбеглог мајмуна и ставио га на задње седиште свог аутомобила“, вест која је обишла свет! Преостали део приче знамо. Место названо „Врт добре наде“ се препородило, са свих страна долазиле су нове животиње, обнављан је део по део. Друштвени, спортски и културни живот преселио се у овај објекат, јединствен у свету. Од ругла и мучилишта за животиње направио је оазу усред Београда. Вуков сан, али и жеља бројних грађана, нарочито оних најмлађих, остварена је.
Вук је често говорио о детињству, о његовој љубави према животињама и како је на родном Дурмитору замишљао како се дружи са дивљим зверима. Причао је како је у својој машти стварао од волухарица лавове, од гуштера крокодиле, од птичица орлове… Вук је правио скулптуре и бисте, био је писац, песник, новинар, водитељ, истраживач, пустолов, уплитао се повремено и у политику. Ратовао је са властима када год је био угрожен интерес његовог царства. И причао да воли оне људе као Петар Пан, који никада не одрасту. „Ја сам један од таквих“, говорио је.
Свашта смо преживели у протекле три деценије, све око нас се мењало великом брзином. Али најмање људи и њихове ћуди. Тако се Вук нашао на чудној граници људског и животињског царства. Обрео се на тој танкој линији између света људи и животиња. Како је време пролазило, било је очигледно да се боље сналази у оном другом. Проблеми у вођењу и одржавању зоо-врта и вечита борба за његов опстанак, као и породична драма коју је преживљавао у последњој деценији, допринели су брзом Бојовићевом одласку. Овај велики уметник и љубитељ животиња тешко се уклапао у сивило, суморну свакодневицу. Одавно је схватио да је животињски свет много боље место за живот него ван његових зидина. Нема лажи, подлости, кукавичлука, љубоморе, зависти, злобе… Нема глупости, мржње, превара, цинизма, лоповлука, бахатости, лицемерја, лажних пријатељства, лажних љубави, тамо се ништа не купује новцем. Зато је сваки излазак ван зидина и веза с јавним или његовим приватним животом био једна врста пораза.
„Животиње ме никад нису разочарале. Оне на добро узвраћају добротом. У то сам се уверио милион пута. Уосталом, и Сенека је рекао: ‘Што више упознајем људе, све више волим животиње…’“ Овако је говорио Вук Бојовић.
Умро је у сну. И попут Петра Пана одлетео у неку своју Недођију. Верујем да она није далеко. Већ је ту поред нас, испод калемегданских зидина… У небеском „Врту добре наде“.
„Отишао је наш питоми Вук“. Записао је неко у књизи жалости.