[dropcap font=“0″]V[/dropcap]uče sine, zašto sam te toliko školovala, pa mogao si tolike životinje da čuvaš i ovde, na Durmitoru. – Ovako je govorila majka vajara i profesora Vuka Bojovića kada je čula da je postao direktor zoo-vrta u Beogradu. Vuk je gotovo tri decenije bio na čelu ove ustanove. Vuk je preminuo iznenada, u snu. U ponedeljak je sahranjen pored svog sina Nikole na Novim groblju u Beogradu.

Bojović je zatekao ruinu na Kalemegdanu, a tri decenije kasnije ostavio nam uređen i savremen vrt koji je zahvaljujući njemu postao omiljeno mesto u gradu. Spektakularne epizode s majmunom Samijem i filmskom poterom po gradu učinile su ovog čoveka i ovaj vrt avangardom u pozno vreme komunizma, krajem osamdesetih godina prošlog veka. „Direktor uhvatio odbeglog majmuna i stavio ga na zadnje sedište svog automobila“, vest koja je obišla svet! Preostali deo priče znamo. Mesto nazvano „Vrt dobre nade“ se preporodilo, sa svih strana dolazile su nove životinje, obnavljan je deo po deo. Društveni, sportski i kulturni život preselio se u ovaj objekat, jedinstven u svetu. Od rugla i mučilišta za životinje napravio je oazu usred Beograda. Vukov san, ali i želja brojnih građana, naročito onih najmlađih, ostvarena je.
Vuk je često govorio o detinjstvu, o njegovoj ljubavi prema životinjama i kako je na rodnom Durmitoru zamišljao kako se druži sa divljim zverima. Pričao je kako je u svojoj mašti stvarao od voluharica lavove, od guštera krokodile, od ptičica orlove… Vuk je pravio skulpture i biste, bio je pisac, pesnik, novinar, voditelj, istraživač, pustolov, uplitao se povremeno i u politiku. Ratovao je sa vlastima kada god je bio ugrožen interes njegovog carstva. I pričao da voli one ljude kao Petar Pan, koji nikada ne odrastu. „Ja sam jedan od takvih“, govorio je.
Svašta smo preživeli u protekle tri decenije, sve oko nas se menjalo velikom brzinom. Ali najmanje ljudi i njihove ćudi. Tako se Vuk našao na čudnoj granici ljudskog i životinjskog carstva. Obreo se na toj tankoj liniji između sveta ljudi i životinja. Kako je vreme prolazilo, bilo je očigledno da se bolje snalazi u onom drugom. Problemi u vođenju i održavanju zoo-vrta i večita borba za njegov opstanak, kao i porodična drama koju je preživljavao u poslednjoj deceniji, doprineli su brzom Bojovićevom odlasku. Ovaj veliki umetnik i ljubitelj životinja teško se uklapao u sivilo, sumornu svakodnevicu. Odavno je shvatio da je životinjski svet mnogo bolje mesto za život nego van njegovih zidina. Nema laži, podlosti, kukavičluka, ljubomore, zavisti, zlobe… Nema gluposti, mržnje, prevara, cinizma, lopovluka, bahatosti, licemerja, lažnih prijateljstva, lažnih ljubavi, tamo se ništa ne kupuje novcem. Zato je svaki izlazak van zidina i veza s javnim ili njegovim privatnim životom bio jedna vrsta poraza.
„Životinje me nikad nisu razočarale. One na dobro uzvraćaju dobrotom. U to sam se uverio milion puta. Uostalom, i Seneka je rekao: ‘Što više upoznajem ljude, sve više volim životinje…’“ Ovako je govorio Vuk Bojović.
Umro je u snu. I poput Petra Pana odleteo u neku svoju Nedođiju. Verujem da ona nije daleko. Već je tu pored nas, ispod kalemegdanskih zidina… U nebeskom „Vrtu dobre nade“.
„Otišao je naš pitomi Vuk“. Zapisao je neko u knjizi žalosti.