[dropcap font=“0″]Д[/dropcap]о свега овога не би дошло… Да Тони Блер и Xорџ Буш нису бестидно слагали и напали Ирак и Садама Хусеина у марту 2003. године. Последице овог „каубојског“ свргавања локалног диктатора који је наводно поседовао хемијско оружје и био опасна претња за међународну безбедност данас осећа цео свет. Добили смо дивљи Исток. Ирак, некада јединствена држава у којој екстремисти нису могли ни да привире више не постоји. За 11 година рата, у просеку на простору некадашњег Ирака дневно страда 120 грађана. Бројке су страшне као и живот овој унесрећеној земљи, јер је до сада погинуло неколико стотина хиљада људи.

Растурање Ирака довело је до повећања екстремизма, радикални исламисти почели су да јачају. Превазишли су и већ заборављену Ал Каиду које је годинама после 11. септембра била невидиљиви планетарни непријатељ. А планета је у међувремену добила новог, глобалног непријатеља. Исламисте, џихадисте… Опасни терористи изазивају цео свет. Звучи Вам познато? Испоставило се да ово нису само изоловане и раштркане милитатантне и верске групице, већ добро организована и наоружана армија која је опасно приближила Багдаду и „прошетала се“ до границе са Турском. А пре неки дан њени следбеници „прошетали“ су се и до манастира Високи Дечани.

Сасвим је интересантно, али како су се уопште појавили маскирани типови који тек тако одсецају главе држављана најмоћнијих светских сила? Заокупљен украјинском кризом, ратом у Сирији, вечитим сукобом Палестинаца и Израелаца и надмудривањем САД и Русије, свет је остао затечен и изненађен појавом џихадиста. А ови ратници као од шале освајају нове територије, самим тим и нафтна поља и остала природна богатства, експлоатишу их и зарађују велики новац којим финансирају своје акције. И успостављају нови светски, средњовековни поредак на местима које освајају.

Како је могуће да велике силе нису препознале новог непријатеља, нову, испоставило се велику претњу? Како је могуће да светским жандармима опремљиним намодернијим и најмоћнијим технологијама и који не испуштају тек тако ни један педаљ планете, готово на врата закуцају ни мање ни више неко до зуба наоружани радикални исламисти?

Познајући историју деловања и функционисања светских сила, неумитно се намеће одговор. Неко жариште, неки непријатељ, нека тензија мора да постоји. Јер, надвила се опасност да војна машинерија која обрће на милијарде долара једноставно стане. Да стане јер нема непријатеља, нема опасности по нови светски поредак. Ривалство великих играча увек постоји до извесних граница. Али неки нови непријатељ, нека нова опасност правдају сврху постојања скупих и моћних војних армада и моћне војне индустрије. А готово преко ноћи нарасли џихадисти готово су „идеалан“ противник и прилика да се, како свакодневно чујемо, свет уједини у борби против ове глобалне претње под командом највећих светских сила.

Дакле, сведоци смо креирања новог поглавља светске историје. Ушли смо у 21. век, а нови непријатељи праве калифат.
А до свега овога не би дошло…