[dropcap font=“0″]D[/dropcap]o svega ovoga ne bi došlo… Da Toni Bler i Xordž Buš nisu bestidno slagali i napali Irak i Sadama Huseina u martu 2003. godine. Posledice ovog „kaubojskog“ svrgavanja lokalnog diktatora koji je navodno posedovao hemijsko oružje i bio opasna pretnja za međunarodnu bezbednost danas oseća ceo svet. Dobili smo divlji Istok. Irak, nekada jedinstvena država u kojoj ekstremisti nisu mogli ni da privire više ne postoji. Za 11 godina rata, u proseku na prostoru nekadašnjeg Iraka dnevno strada 120 građana. Brojke su strašne kao i život ovoj unesrećenoj zemlji, jer je do sada poginulo nekoliko stotina hiljada ljudi.
Rasturanje Iraka dovelo je do povećanja ekstremizma, radikalni islamisti počeli su da jačaju. Prevazišli su i već zaboravljenu Al Kaidu koje je godinama posle 11. septembra bila nevidiljivi planetarni neprijatelj. A planeta je u međuvremenu dobila novog, globalnog neprijatelja. Islamiste, džihadiste… Opasni teroristi izazivaju ceo svet. Zvuči Vam poznato? Ispostavilo se da ovo nisu samo izolovane i raštrkane militatantne i verske grupice, već dobro organizovana i naoružana armija koja je opasno približila Bagdadu i „prošetala se“ do granice sa Turskom. A pre neki dan njeni sledbenici „prošetali“ su se i do manastira Visoki Dečani.
Sasvim je interesantno, ali kako su se uopšte pojavili maskirani tipovi koji tek tako odsecaju glave državljana najmoćnijih svetskih sila? Zaokupljen ukrajinskom krizom, ratom u Siriji, večitim sukobom Palestinaca i Izraelaca i nadmudrivanjem SAD i Rusije, svet je ostao zatečen i iznenađen pojavom džihadista. A ovi ratnici kao od šale osvajaju nove teritorije, samim tim i naftna polja i ostala prirodna bogatstva, eksploatišu ih i zarađuju veliki novac kojim finansiraju svoje akcije. I uspostavljaju novi svetski, srednjovekovni poredak na mestima koje osvajaju.
Kako je moguće da velike sile nisu prepoznale novog neprijatelja, novu, ispostavilo se veliku pretnju? Kako je moguće da svetskim žandarmima opremljinim namodernijim i najmoćnijim tehnologijama i koji ne ispuštaju tek tako ni jedan pedalj planete, gotovo na vrata zakucaju ni manje ni više neko do zuba naoružani radikalni islamisti?
Poznajući istoriju delovanja i funkcionisanja svetskih sila, neumitno se nameće odgovor. Neko žarište, neki neprijatelj, neka tenzija mora da postoji. Jer, nadvila se opasnost da vojna mašinerija koja obrće na milijarde dolara jednostavno stane. Da stane jer nema neprijatelja, nema opasnosti po novi svetski poredak. Rivalstvo velikih igrača uvek postoji do izvesnih granica. Ali neki novi neprijatelj, neka nova opasnost pravdaju svrhu postojanja skupih i moćnih vojnih armada i moćne vojne industrije. A gotovo preko noći narasli džihadisti gotovo su „idealan“ protivnik i prilika da se, kako svakodnevno čujemo, svet ujedini u borbi protiv ove globalne pretnje pod komandom najvećih svetskih sila.
Dakle, svedoci smo kreiranja novog poglavlja svetske istorije. Ušli smo u 21. vek, a novi neprijatelji prave kalifat.
A do svega ovoga ne bi došlo…
