Иако је целом свету познато да бити шеик, значи имати милионе и милијарде долара, ипак је боље бити шеф у Србији него шеик у Арабији. Иако је целом свету познато да је бити Обама, значи бити председник најаче силе на свету. Ипак. Шеик може да има хиљаде хектара нафтних поља, па му ништа не вреди. У Земљи чуда и кад си шеф на једним јединим радником опет си бољи и паметнији.
Зашто?
Кад си шеик, нико те не воли зато што имаш толико пара. Кад си Обама нико не воли што имаш толику власт. Кад си шеф у било ком предузећу сви те воле и сви ти се удварају и сви сањају о томе да и они једног дана можда постану шефови.
У Србији, шеф је закон.
Убеђен сам да не постоји лепше занимање него бити шеф. Сви те поштују (ко данас поштује Обаму), сви ти се диве, сви ти се удварају. Нико не сме реч да каже и кад правиш катастрофалне грешке. Све што урадиш, или кажеш увек добијеш исти одговор.
„Браво шефе.“
Нема веће части од тога него да ти шеф дође на славу. Он увек седи у врху стола, њему се увек указује највећа пажња. И сви гости који седе за тим столом, знају да је то твој шеф и они се одједном понашају љубазно, културно и не псују. Побогу, па он је шеф.
И кад је у питању пријатељство. Најбоље је бити пријатељ са шефом. Нема везе за другаре из детињства. Реч „бити кућни пријатељ се шефом“ је у Земљи чуда заиста врхунска.
Интересантно је у овом тренутку рећи, да је то било исто тако као кад сам и ја био млад, а то је било пре преко 40-ак година.
Нема шансе да један шеик толико дуго може да ужива у „владавини“. Деценијама. Они се смењују, губе новац, постају богатији па онда још више изгубе, али у Србији тога нема. Шеф је увек на првом месту.
На свадбама, славама, рођенданима и скуповима. Нико од никог не може да дође до речи. Сви причају у глас и сви се деру и свако сваком упада у реч. Али кад шеф подигне руку да нешто каже, онда настаје мртва тишина. Нико ни реч да зуцне. Нико и не дише. Једва да се чује комарац као у некој даљини. Нико се и не усуђује да упадне шефу у реч.
Нигде ни на ком нивоу, ни на ком скупу нико не може да прича дуже од пола минута да му неко не упадне у реч. Кад шеф почне да прича, онда може да прича сатима и нико га неће прекинути. И ако се неко силом прилике накашље, онда га сви оштро погледају. И кад шеф коначно заврши, онда следи аплауз и:
„Браво шефе.“
Убеђен сам и могу да докажем да се сваки појединанчи шеф у Земљи чуда дупло више здрави са својим радницима, њиховим рођацима и пријатељима него Обама.
Али зашто би се људи толико и здравили са Обамом, кад он нема такву извршну власт као српски шеф. И ту се наравно поставља и питање: Зашто је тај шеф толико важан и вољен?
Врло просто. Шеф може да ти оправда изостанке с посла, Обама не може. Шеф може да ти да боловање кад год пожели, Обама не може.
Шеф може да ти подигне плату, не мора никог да пита, Обама не може, мора да му одобри Конгрес.
Шеф може да те предложи да идеш на годишњи одмор у бању о трошку предузећа, Обама не може да те пошаље на бесплатну кафу.
Шеф може да ти запосли рођака да радите у истом предузећу.
Једноставно може да уради шта год замислиш и пожелиш и зато није ни чудо што народ ускликује:
„Браво шефе.“
А сам шеф, он се понаша као да је изнад Обаме и шеика. Кад се представља негде, где га људи не знају па питају а чиме се ти бавиш. Он каже „Ја сам шеф.“
Ако га пак, нико ништа не пита он онда, кад крене неки разговор или дискусија о било чему, он почиње речценицу са:
„Ја сам шеф… и мислим да све ово што се дискутује о глобалном загревању је завера Америке… Мислим да УН не ради како треба… Мислим да је Русија у праву по питању Украјине… Мислим да би у Србији требало забранити геј параде…
И сви наравно слушају без речи и сви наравно кажу:
„Браво шефе.“
Ако вам до сада није јасно зашто је у Земљи чуда боље бити шеф, него бити Обама или шеик послушајте следеће:
Кад једном постанеш шеф, нико живи не може да те смени. Обама може да буде председник само два пута. Шеик може да изгуби сво богататво.
Једном шеф, заувек шеф.
Обама је данас ту, кад не буде више председник Америке, нико неће ни знати да је био… после пет шест година. О шеику и да не говоримо. А шеф… он се памти деценијама, да не кажем вековима.
„Што сам ја имао шефа, умро, Бог да му душу прости“, полупијан Србин ће то увек да каже било где и на било ком месту. „Нико му није био раван. Долазио ми је на славу, били смо на ти, терали смо се у материну…“
Кад он то прича, други (полу)пијани Срби који га слушају диве му се јер је он могао свог шефа да тера у материну.
Лудилу нема краја.
Нема веће среће и части него да ти шеф буде кум. У исту категорију може да се стави и кад те жена превари са шефом. Шеф је недвосмислено најбоља професија у Земљи чуда, а ја бих додао и у свету.
Једина ствар која може да се мери са шефом јесте – бити Газда. Кад те људи зову шефом или газдом, онда значи да си успео у Земљи чуда.
Газда је некад био онај ко има имање, поседе. Има стоку и бави се пољопривредом. Данас је газда онај ко има стан или два па их издаје. Зову га Газдом и они станари који су се иселили годинама раније. И то му дође на истом, једном шеф, једном газда. Заувек шеф, заувек газда. Обама би се постидео кад би знао коју је земљу изабрао да буде председник.