[dropcap font=“0″]Н[/dropcap]а жалост настављамо серију чланака рада наших државних установа. Сад смо дотакли један део Завода за Катастар. То је установа где се уписује сво власништво грађевинске природе као и земљиште. Некад се то звало Земљишне књиге.
Један мали и обичан случај, о компликованом не бих смео ни да пишем ни да мислим. Не бих могао ни да га саставим. И не бих желео да сад, на пример, говорим о томе да је мени лично требало скоро четири године да преведем имовину после смрти свог оца. Иако сам ЈЕДАН ЈЕДИНИ наследник, иако није било никаквих зачкољица и проблема. Иако је постојао уговор о поклону који је оверен у суду, по законима. Иако је постојао и тестамент који је направљен по законима.
Враћамо се на просту ствар.
Да би разумели цео догађај, укратко ћу вам описати шта је довело до тога. Комунистичка партија Југославије на челу са другом Титом (бог да му душу прости) је после Другог светског рата одлучила да национализује већину земљишта које је тада било у приватном власништву. Тако су једним декретом одузимали земљу која им се свиђала, и ту су се настањивали. У исто време оно што им се није свиђало исто су одузимали, али оставили правном власнику на коришћење. Тако је скоро цела Србија била национализована.
Наравно да за тај поступак нису ништа плаћали. Кад је сад срушен комунизам, и кад је као Србија кренула у слободно тржиште, поставило се питање шта ће да раде са толиком земљом, која правно није њихова. Па су измислили.
КОНВЕРЗИЈА.
Конверзија сад значи да се поднесе захтев са одређеним подацима о земљишту, да се плати такса да би се од права коришћења вратило на права својине. Значи да се направи обрнут потез од онога што су комунисти учинили. И врати земља правим власницима.
Мој ујак Мома, који живи у Немачкој у последњих четрдесетак година, има један плац на којем је требало да изврши конверзију. Преда он све папире 11. јула 2013. године и плати таксу. Они му уведу све у књиге и обавесте да ће добити писмо са решењем. И он оде за Немачку, мислећи завршио је велику ствар.
Како није добијао писмо, следеће године, тачније 15. августа 2014. оде да провери да ли му је то завршено, како је обећано, дубоко убеђен да је све готово јер по закону наводно сва документација предата државним службама мора да се заврши у року од 28 дана.
„Нисмо завршили. Примили смо, али нико се није интересовао па нисмо урадили. Ви сте требали да се интересујете за ваш предмет.“
Како да се интересује кад је, како му је речено, чекао писмо. И шта сад. Кажу они њему напиши ти сад молбу да ми то решимо и ми ћемо то да завршимо. Напише он молбу, остави мени папире да се интересујем за њега и опет оде за Немачку.
Прошло два-три месеца. Ја звао, звао, звао. Па заузето, па нико не подиже слушалицу. И тако после неколико недеља покушавања, коначно добијем службу Катастра.
„Дајте ми предмет.“
Издеклемујем ја све бројеве, кажем датуме кад је поднето, кад је молба упућена. Очигледно да „предмет“ још није завршен.
„Знате шта, каже она, морате да напишете још једну молбу“.
Па добро, већ постоји једна молба, написао сам је 15. августа 2013. Све је то тачно и стоји у компјутеру, наставља службеница Катастра, али господине ви сте требали да знате да ми не реагујемо кад се напише прва молба. Ми узимамо предмет у расправу тек кад стигне друга молба.
Пошто сам ја, да би лакше дошао до података водио разговор као да сам свој ујак. Објасним се са њом да путујем и тако ми она рече да то нема проблема и да ту другу молбу може да поднесе било ко други у његово име. Само да се појавим на шалтеру.
Е кад ми рече да се појавим на шалтеру, смркло ми се све.
Пре него што одем на тај шалтер, скоро унапред знам шта ће се догодити, само два сценарија. Или ће ми рећи да не могу да поднесем молбу јер нисам мој ујак. Или ће ми рећи да не треба да подносим молбу зато што је молба већ поднета.
Можда се и варам, јер то су државне установе Земље чуда па се не може ни замислити како и када ће реаговати.

Кад смо код државних служби, мој рођак Драгољуб, ради у једној таквој служби која води рачуна о путевима. Возио је камион и увек се хвалио како добро зарађује. Услед кратке болести, пребаце га да ради у канцеларију. Тако се онда жалио да су му примања мала. Кажем му зашто се не врати да вози камион, а он ми објашњава да му се не исплати јер се ради много више а плата је иста. Како иста питам га ја, кад си раније говорио како добро зарађујеш.
„Е сад је друго, не може више да се краде.“
Одговори ми мој рођак и настави да објашњава са сетом у очима, како је раније било много боље могао је да краде на бензину, да понекад камионом превезе нешто приватно и наплати… Али да је ова садашња влада све то зауставила и сад више нема ништа. Ама баш ништа. Онда је наставио да псује владу.
Драгољуб је отресит човек педесетих година, за којег ја и цела фамилија знамо да је изузетно поштен, вредан и добар човек. њему би се могло поверити свашта не би нико ни сумњао да ће којим случајем било шта украсти.
Како сад то, он тако отворено без икакве гриже савести прича о серијским крађама у којима је учествовао.
Тад сам схватио да за њега, и огроман број људи, красти у предузећу, поготово ако је то државно предузеће, се не доживљава као крађа. То за њих није лоповлук и ништа срамно. ^ак шта више, што си већи лопов у фирми, то си јачи човек. Ти исти би осудили свакога да на другом месту украду шибицу, али у предузећу могу.
Комунизам је опет умешао своје прсте.

Да контактирате аутора
пошаљите емаил на:

carapicv@hotmail.com