До Прељине, као до вечног Рима, сви путеви воде. Кренули до Јадрана плавог или Косова равног, а и шире и даље, мораћете Ибарском путањом преко Прељине. Ово чачанско насеље се цело свило око магистрале, а и морало је јер куд год погледаш, надвијено је планинама: Овчаром, Кабларом, Јелицом, Вујном и Рудником. Протиче им ту и река необећавајућег имена – Чемерница.
А опет, као да нема контраста који у Прељини није присутан. Имају више од 1.500 становника, али на то и 150 регистрованих привредних друштава. Тешко да такав просек има на њујоршком бизнис светилишту – Менхетну. Имају и ваздухопловну луку Раван, која прима и отпрема све моторне авионе тежине до три тоне. Од прошле године отворена је деоница аутопута Љиг-Прељина, и ко ће сад с њима.
У тој Прељини живи и ради и Мара – Марушка Топаловић. Она што годинама прави кравате за руског председника Путина и мараме за енглеску краљицу Елизабету Другу!
Домаћинство и уметничко-пословно царство Топаловића на једноме месту. А и једноставно, од кружног тока ка Милановцу, па прва десно. Ту, у студију „Марушка”, прави се аксесоар који носе кинески председник Си Ђинпинг, немачка канцеларка Ангела Меркел, доскорашња прва дама САД Мишел Обама, тениски геније Новак Ђоковић, принц Чарлс и војвоткиња Камила, филмска дива Катрин Денев, али и српски председник Александар Вучић и црногорски „прешједник” Филип Вујановић, као и легенда кошарке Владе Дивац… И сад рачунајте још читаво море министара спољних послова, високих функционера и амбасадора за које сте чули и за које нисте. Непрегледан је списак Марушкиних манекена!
И свима њима заједничке су бар две ствари. Високи топ стил у одевању и наша Марушка Топаловић из Прељине!
Како је то могуће и да ли је то, ипак, случајно? Могуће је и тешко да је случајно. И генетика је ту свакако одиграла своје.
– Директан сам потомак Лазара Мутапа, по коме је и моје девојачко презиме Мутаповић. Реч је о српском војводи, једном од најпознатијих мегданџија током Првог и Другог српског устанка. Истакао се у Бици на Љубићу, а скоро сам пронашла податак да је учествовао у више бојева од Карађорђа и књаза Милоша заједно. Али осим што је био јуначког срца, био је и добар у мутавџијском занату, правио је чувене торбе од козје даке. Ето, није све случајно. Понекад помислим да сам упорност и борбеност коју поседујем наследила од претка. Можда ми је и зато животни мото: „Нема неосвојивих тврђава, само лоших освајача” – рече нам на почетку разговора кроз осмех Мара Топаловић.
Тежак почетак
А није јој почело лако, како то код великих уметника најчешће и бива.
– Када сам завршила средњу текстилну школу, желела сам да упишем костимографију на Факултету примењених уметности у Београду. У то време, на тај смер је примано само пет студената из целе бивше, велике Југославије. Али ни после петог покушаја нисам прошла у ту петорку, и увек сам била прва испод црте. Али нисам се предала. Још док сам била у Београду, почела сам да шијем украсе за косу од свиле и тако сам финансирала студије. Дању сам студирала, а ноћу шила. Та навика ми је остала и данас. Тако је почео мој рад са свилом – присећа се Марушка.
Још док је ишла у текстилну школу, била је на пракси у оближњој модној конфекцији „Рудник” у Горњем Милановцу, прича Марушка о својим почецима.
Корак по корак, и све уз формирање породице, а то тек није лако. Почела је да осликава мараме на свили по мотивима народних шара, ослањајући се на машту. Наравно, и пратећи модне трендове и потребе тржишта. Профилисала је свој уметнички дар у јединственој игри четкицом и бојама.
– Онда сам на поклон добила већу количину рестлова. Заправо, то су били отпаци из модне конфекције „Рудник”. У почетку сам само бојила свилу, нисам осликавала, а мараме су се продавале у продавници „Народне радиности” у београдској Кнез Михаиловој улици. Изненадила сам се када сам једном отишла и видела да су све до једне продате. Онда сам набавила шеме из Немачке и радила по њима. Тада сам одлучила да цртам из главе. На пример, Италијани ми нису веровали да на свили повлачим линије само слободном руком, без лењира, угломера и осталих помагала, док се нису уверили на лицу места. Нисам сматрала то посебном вештином, али је Мориц Монтеро, наследник велике компаније „Монтеро”, почео дословно да ми се клања видевши моје цртеже. То је, иначе, највећи италијански произвођач свиле, из града Комо, који тамо има и велику фабрику – прича даље Марушка Топаловић и наглашава да је сваки производ који је изашао из њеног студија оригиналан јер је осликан руком.
– Свака наша марама и ешарпа је јединствена и различита, увек вођена другачијом инспирацијом и дезеном, као и жељом клијента да за њега урадимо нешто препознатљиво. Сваком клијенту посвећујемо се с посебном пажњом. Мене су направили клијенти, да се разумемо. А данас ми је велика сатисфакција то што у последње време клијенти желе да им испоручујемо искључиво артикле с нашим логом јер желе да поклоне „марушку” као бренд – с видним поносом прича нам Марушка.
Породица пре свега
У производњу је сада увела и најсавременију опрему за дигиталну штампу и машине најновије генерације. То је отворило могућност ширења асортимана на производе кожне галантерије. Мала породична фирма расла је из године у годину. Клијенти су с временом почели да траже да им осликава и кравате, и добили су их. Не заборавља да каже да у послу активно учествују сви чланови њене породице: супруг Мирослав, главни ослонац, син Раденко, који је дизајнер, и ћерка Милица, дипломирани правник са адвокатским амбицијама. Студио „Марушка” годишње изради више од 30.000 уникатних марама, ешарпи, кравата и производа од коже. Њене мараме и кравате стигле су до Индонезије, Тајланда, Канаде, Америке, Француске, Русије, Швајцарске, Шведске, Грчке, Кине…
Слушамо Марушку пажљиво, али… Дај, молим те, испричај ти нама мало то за Путина. Тражи читалац, то мора да се пита. Елем, прва кравата за Владимира Путина направљена је још пре десетак година као поклон који је из Привредне коморе Србије послат у Русију.
– Када је стигао захтев да креирамо кравату за Путина, одлучили смо се, наравно, за црвену боју! То је боја која симболизује моћ. Наше кравате од тада носе и Медведев и Лавров. Пошто се њима допало, онда смо планирали ширење на руско тржиште, а обављени су и озбиљни преговори – поносно ће Марушка, јер одатле уз њено име стоји и епитет „највећа српска сликарка свиле”.
Позиви из света да код њих живи и ради стижу јој одавно. Признаје да је помишљала на то, али да се на то није одлучила због нераскидивих веза с породицом.
– Да сам отишла, мислим да би моји производи били доста цењенији у свету, пре свега зато што су сви рађени руком. У Србији је тешко добити било какво признање да је оно што радите изванредно, док се странци сваки пут одушеве и просто не верују да је свака марама другачија од претходне. Али онда себи кажем, ко зна зашто је добро што сам баш овде, јер ма колико да је тешко, борим се и радим оно што волим. Искрено, волим када одем у иностранство и када људи сазнају да сам из Србије – прича Марушка.
И најбоље је да је тако. Нека буде светска, али да остане наша. И реч по реч, као да никада краја причи с Марушком. У домаћинској атмосфери Топаловића одоцнисмо, јер таквог саговорника би сваки репортер пожелео. Дуго се поздрављамо и заказујемо нека нова виђања. С поводом, јер код Марушке је тога увек у изобиљу.
КО ТО БЕШЕ ЛАЗАР МУТАП?
Београђани углавном знају где је на Врачару Мутапова улица, али не и ко то беше. Лазар Мутап Чачанин био је чувени војвода из српских устанака. Рођен у Прислоници поред Чачка, пре рата се бавио мутавџијским занатом, па је по томе и добио надимак. Био је војвода у Првом српском устанку. Приписују му се заслуге за ослобађање Чачка 1804. године. Један је од ретких виђених устаника који после слома устанка није побегао из земље. Био је и сарадник кнеза Милоша у подизању Другог српског устанка. Погинуо је 1815. бранећи шанчеве у борбама око Чачка. Сахрањен је у манастиру Вујан, где се и данас чува његов барјак.
ИТАЛИЈАНСКИ МАНИРИ
Марушка Топаловић посебно наглашава да са Италијанима има веома успешну сарадњу из много разлога.
– Отишли смо код њих да одаберемо материјале за кравате, а дочекали су нас као да смо најбољи партнери и највећи купци. Италијани изузетно цене породичне фирме јер знају да неће нестати тек тако, као оне основане преко ноћи. А има још нешто што бих најрадије пресадила и у наше крајеве. То су манири пословања. Рецимо, ако код мог сталног добављача тренутно недостаје неки део робе, он ми, док још седим у њиховим канцеларијама, заказује састанак у фирми у околини где то могу да добијем, такође квалитетно, али и повољно. Е, то је манир, то је здраво пословање. То бих најрадије пренела у ове наше крајеве – прича Марушка.
ПОНОС ДО СУЗА
У разговору, Марушка се присећа и детаља кад су недавно код ње у Прељину допутовале супруге 14 амбасадора акредитованих у Београду.
– Нису криле одушевљење гледајући на извору како настају ови наши модни бисери, како се свака марама осликава уникатно, слободном руком. Да сам имала довољно простора, тим госпођама бих омогућила да саме на свили нацртају шта пожеле и тако понесу прворазредну успомену из Србије! Док сам слушала похвале, рецимо баш супруге америчког амбасадора, на рачун радионице из једног шумадијског села, преправила су ме осећања па сам окренула мало главу у страну да ми не виде сузе – прича Марушка.
(Небојша Вуковић/Експрес)
Фото: Немања Јовановић
