[dropcap font=“0″]Д[/dropcap]а ли бисте тужили човека који вам поправи аутомобил? Или кућу? Или вам среди двориште? Да ли бисте убили човека који вам спаси живот? Не бисте? То је зато што сте нормални. Да сте у Србији, вас би прогласили лудим, а овог који вам је помогао би тужили. Наиме, млади активиста једног удружења грађана, самоиницијативно је обновио два стајалишта градског превоза. Офарбао је стубове који су корозирали, а потом је, заједно са члановима удружења, поставио информациони садржај, како би се путници лакше сналазили. Уместо да му држава додели орден, пошто је то постао општи тренд од када је Николић постао председник, или да га медији прогласе херојом дана, како би се млађе генерације угледале на њега и схватиле да доброта и пожртвованост доносе насловну страну или заслужену награду, овај млади и добри човек ће бити утужен од стране неспособне, бестидне и безобразне Дирекције за јавни превоз. Но, да бесмисао буде већи, њихова тужба јесте због неовлашћеног коришћења грба града Београда.
Дакле, овај млади човек, Филип Вукша, чије име треба да стоји изнад тог грба, није чак ни заборавио град Београд, већ је урадио оно што је град требало да уради, само да је довољно способан, са десетинама функционера који примају астрономске плате. Пример који је Дирекција за јавни превоз дала младим људима огледа се у следећем: „Немојте да радите ништа што може да допринесе друштву и овој земљи иначе ћете бити строго кажњени. То што ми нећемо и не знамо да поправимо вашим парама од пореза, вама не даје право да ви урадите нешто добро.“
Са друге стране, као што сам наводио више пута, места у медијима, нарочито на насловним странама, резервисана су за црну хронику. Међутим, и у томе постоји показатељ колико су се неке ствари отргле контроли. Најбољи пример је вест на сајту државне телевизије – ухапшен мушкарац, стар 61 годину, јер је код себе имао 15 килограма резаног дувана. Иначе, дуван је продавао на пијаци, па је несрећнику чак одређен притвор. Не мислим да недозвољене трговине треба толерисати, али овај јадник је сигурно нечим морао да нахрани породицу, па без обзира на кривично дело или прекршај, није заслужио да буде главна вест. Међутим, та информација ми не би оставила тако снажан утисак да следећи чланак није говорио о старцу из Источне Србије који је избо своју жену ножем, дакле покушај убиства, и истог дана пуштен након информативног разговора. Иначе, то је већ урадио неколико пута.
Који парадокс!
Пошто сам горе написао коју поруку шаље Дирекција за јавни превоз, у овом случају, држава и медији шаљу следећу поруку: „Ако немате чиме да нахраните породицу, више вам се исплати да жену избодете ножем (једна уста мање) него да продајете резани дуван, јер код нас је битно само једно – да нисте конкуренција држави.“
Такође, пре неколико дана, у Новом Пазару, могли смо да видимо шетњу људи у зеленим униформама, које неодољиво подсећају на униформе Трећег рајха, односно, једне њихове испоставе коју је предводио злогласни Аћиф ефендија. Док се читав свет бори против тероризма и нацизма, шетња у Новом Пазару протекла је уз осуде политичара кроз медије, као да смо ми њих изабрали да износе своје мишљење и осуђују у интервјуима, уместо да спроводе закон, односно да нас штите од неког новог Аћиф ефендије. Јер, ако бисмо се сами штитили, прошли бисмо као овај несрећник који је уредио аутобуско стајалиште. Када би се ово десило у Немачкој, без обзира на нацистичку прошлост, припадници униформисане милиције никада не би изашли из затвора.
Дакле, како променити свест народу? Како нација да крене напред, када не постоје правила игре? У многим државама правила нису поштена, али се знају, па они најпаметнији успевају да се снађу, јер су свесни оквира у којима многи играју и правила која морају да поштују. Овде правила нема. Све може, ништа не мора, али и не може, у зависности од политичке припадности, контаката, веза, пријатељстава, али и тренутног расположења појединих носиоца државних функција.
Но, ово о свему што причам, уопште није толико битно за носиоце државних функција, јер су за њих наводно најбитније вести да ли се ратује у Украјини или на Блиском Истоку. А грађани то са нестрпљењем прате. Типичан комплекс ниже вредности код народа.
Да би вам све било јасније, препоручујем вам да поново погледате филм „Три карте за Холивуд“, јер најбоље описује тренутно стање у Србији.
www.slavisapavlovic.rs
s.pavlovic9@yahoo.co.uk
