Након Првог светског рата, владика Николај изабран је за епископа жичког 1919. године, међутим ту се није дуго задржао. Већ наредне 1920. године, Николаја шаљу у Охридску митрополију, где настаје једно од његових можда и најпознатијих дела Молитве на језеру. Српска православна црква сматрала је да ће монах таквих карактеристика, привући вернике у забаченој епархији у којој је било једва неколико свештеника, углавном полуписмених.
Тих година често обилазе Свету гору, али поново путује по свету, лобирајући за Србију, јер је након говора 1916. године, који је пренео читав свет, владика Николај постао духовник о коме се говорило широм планете. Пут га је поново одвео у Америку.
Када га је један црначки свештеник позвао да говори у њиховој цркви, вероватно је и сам Николај био изненађен толиком пажњом, међутим када је требало да говори, у цркву су ушли ученици тамошње теолошке школе, носећи српску и америчку заставу, док га је свештеник представио као сина јуначке, мале и храбре Србије која је позната читавом свету. Његов говор, испратио је црначки хор, изводећи српску химну Боже правде.
Но, владика Николај држи низ веома запажених предавања широм Америке, потом путује у Енглеску, посвећујући се мисионарском раду, па од цркве тражи да га разреши епископског положаја. СПЦ није била истог мишљења, па се владика враћа у Охрид. У тим тренуцима долази до велике промене у његовом животу. Постаје аскета, молитвеник, пустињак, мистични свештеник на ободу епархије. “Када бих био поток планински, не бих мислио о путу којим идем, него о језеру које ме чека” говорио је и писао епископ Николај.
Постоји једна анегдота, која се деценијама причала у епархији, а везана је за посету краља Александра манастиру у Охриду. Унапред, краљ је тражио да се за ручак припреми печено прасе, како би након обиласка манастира ручао. Посета краља била је уприличена током поста, а владика Николај није желео да дозволи грех у манастиру. Међутим, како краљу не испунити жељу.
Када је монах, током разговора краља и владике, у просторију унео прасе, владика Николај је прасе бацио кроз прозор у језеро, обративши се монаху са речима “Зар да нам у сред поста огрешиш праведног краља.”
Током своје службе у Охриду, владика Николај обнавља разрушено и разорено гробље немачких војника из Првог светског рата, јер за Србе мртав човек више није непријатељ, наилазећи на чест отпор тадашњих критичара. Мирно, као што је све у животу радио, Николај говори о праштању као највећој хришћанској врлини, што се касније одражава, а чак и данас, на став појединих критичара о његовом раду. Наиме, због обнове немачког војног гробља, владику Николаја одликује нико други до вођа немачког рајха Адолф Хитлер. Касније, у будућности, присталице такозване друге Србије, великог владику оптуживаће за сарадњу са окупатором, чак и нацизам, иако уопште није био близак таквим идејама.
“Лако је научити животињу, лако је научити простака, али тешко је научити онога ко је ненаучен постао учитељ другима,” рећи ће Николај.
Напротив, пре би се могло рећи да је владика био толико велики да ни сам Хитлер није могао да му оспори величину, па је нашао достојан начин да му се одужи за хришћански гест.
Такође, Николај је пратио судбину немачких хришћана које је Хитлер прогонио, па је, први у Србији, писао о пастиру Нимелеру који се “храбро борио за лутеранску цркву против немачких диктатора” и зато заточен у логор. У том периоду, владика пише о злу које убија тадашњи свет, стављајући у први план нацисте, потом Маркса, Дарвина и Ничеа, чији је можда и највећи критичар у историји, поткрепљујући аргументима неистинитост њихових тврдњи.
Посебну пажњу у свом раду посвећује Шекспиру и Достојевском, за које сматра да су најбољи међу најбољима, док је Ничеове приче о Надчовеку аргументовао својим чувеним делом о Свечовеку.
Интересантно је да је Николај Велимировић био велики противник Тројног пакта. Подржао је пучисте током мартовских демонстрација, а одмах након окупације Немачке, стављен је под присмотру.
“Николај је тип лукавог, бруталног и тупог Балканца, који је као црквени политичар најважнији. Његов утицај међу народом и међу свештеницима, који су у великој већини на његовој страни, веома је значајан.” Усташки “Хрватски народ” је 7. маја 1941. објавио текст у коме је Николај представљен као “црнорукац” и “енглески агент”.
Овај коментар пронађен је у извештају немачке војске након првог претреса манастира Жича, у коме је Николај живео на почетку немачке окупације и даје јасан доказ да није био омиљен код нациста.
Заједно са патријархом Гаврилом, владика Николај је ухапшен и пребачен у логор Дахау. По писањима, али и мемоарима патријарха, према њима су се понашали нечовечно, давали им супу од репе која је имала укус земље, док је владика Николај тешко повредио колено, али је доктор намерно дошао тек шест сати касније. Међутим, захваљујући Милану Недићу, Немци ослобађају патријарха Гаврила и владику Николаја, где су се у једном периоду задржали у Словенији, али се Николај никада није вратио у Србију, за разлику од патријарха.
Пошто је био осведочени борац против нацизма и комунизма, схвата да би повратак у Србију вероватно значио смрт и додатна понижења, па преко Аустрије одлази у Америку, где наставља духовни и мисионарски рад.
У Америци је предавао на богословском факултету, као и на руским факултетима, а преминуо је у Либертвилу 1956. године, где је и сахрањен, на истом гробљу где и песник Јован Дучић. На дан његове смрти, амерички конгрес је минутом ћутања одао пошту највећем Србину после Светог Саве.
Током комунистичког периода, дела владике Николаја била су забрањена, док су многи његови записи, које данас читамо, чувани у тајности у иностранству, јер је комунистичка власт желела да их уништи.
Захваљујући раду владике Лаврентија, данас епископа Шабачког, сачуван је и објављен велики број дела једног од највећих српских духовника.
Пренос његових моштију из Либертвила у родни Лелић догодио се 1991. године, а канонизован је у мају 2003. године.
Данас, када је, Богу хвала, рад светог владике Николаја доступан, треба се сетити његових речи у тешким тренуцима, који представљају водиљу и мелем за садашње и будуће генерације.
“Не кукај, ако те заболи од Његовог мача. Он је лекар добри, исеца из тебе само оно сто ниси ти. Оно што те буде болело, то ниси ти, душо моја”.
Славиша Павловић
