Piše: Srđan Smiljanić, Kanbera

Kada je Ser Halford Mekinder, otac savremene anglosaksonske geopolitike, pre nekih stotinak godina uobličavao svoju glavnu teorijsku koncepciju o večitoj suprotstavljenosti ,,sila kopna i sila mora“, on je kao glavnog protivnika tada dominantne Britanske Imperije, imao u vidu Rusku Imperiju. Po njegovom mišljenju, glavna prednost sila mora u odnosu na sile kopna, nalazi se u većoj pokretljivosti omogućenoj prirodom kretanja morskim putevima, dok je osnovna prednost sila kopna u odnosu na sile mora u njihovoj resursnoj bazi. Upravo iz navedenih razloga, projekat izgradnje Transsibirske železnice kao najznačajnijeg infrastrukturnog projekta u dotadašnjoj istoriji Rusije, u ono vreme je izazivao neskriveno negativne reakcije u Londonu. Ipak, nakon završetka izgradnje pomenute trase, ni Sovjetski Savez a ni današnja Rusija nisu puno odmakli u premrežavanju Evroazije transportnom infrastrukturom, u odnosu na rani dvadeseti vek. Sa druge strane, projekat izgradnje železničke trase Berlin-Bagdad, koji je predstavljao integralni deo nemačkih strateških planova pred oba svetska rata, nikada nije video svetlost dana.
Međutim, stvari se danas menjaju, ali glavna opasnost po projekat globalne dominacije sila mora – čiji centar se u međuvremenu iz Londona prebacio na suprotnu stranu Atlantika – više ne dolazi iz Evrope. Nakon što je Si Đinping 2012. godine postao generalni sekretar Komunističke partije Kine, nedugo zatim i predsednik države, ovaj ambiciozni državnik je započeo više projekata, čiji nedvosmisleni cilj je da najmnogoljudniju zemlju sveta postave u sami centar svetske geopolitike i svetske geoekonomije. Krenimo redom.

Novi put svile

Osnovni ekonomski cilj savremene Kine, ogleda se u intenziviranju i ojačavanju njenih međunarodnih trgovinskih veza, primarno sa prostorima Evroazije, ali i na globalnom planu. Osnovni instrument koji će se koristiti za ostvarenje ovog ambicioznog plana, ogleda se u planu kreiranja tzv. Novog puta svile. Na taj način, Kina planira da obnovi davnašnje trgovinske trase sa Jugoistočnom i Centralnom Azijom, Bliskim istokom, Istočnom i Severoistočnom Afrikom i Evropom. Bez konkurencije, ovaj plan najavljuje najveći projekat izgradnje transportne infrastrukture u istoriji Evroazije. Postoje dve komponente plana, kopnena i pomorska. Osnovnim pravcem Kopnenog puta svile, već sada su spojene istočne sa severozapadnom procincijom Kine, Sinđangom. Odatle će se nova kineska transportna infrastruktura nastavljati ka zemljama Centralne Azije, kroz Iran i Bliski istok, preko Turske u Evropu. Međutim, Kopneni put svile će imati i dodatni pravac, kojim će se pomoću dva kraka brzih pruga, spojiti Peking i Moskva. Pomorski put svile – za čije potrebe se već gradi nekoliko luka u Indijskom okeanu – će se pružati od istoka Kine, preko zemalja Jugoistočne i Južne Azije, zemalja Persijskog zaliva, Istočne Afrike i Egipta, do luka Jugoistočne i Južne Evrope.
Treba imati u vidu da su ovo samo osnovni pravci pružanja Novog puta svile, oko kojih će se graditi široka mreža sporedne saobraćajne infrastrukture. Na taj način će na primer Centralna Azija, sem glavnim pravcem, preko Pakistana biti spojena sa Pomorskim putem svile, dok će se izgradnjom železničke trase Najrobi-Mombasa, omogućiti značajno povećanje trgovine sa kontinentalnim delovima Istočne Afrike. Međutim, ni tu nije kraj. Kina danas planira izgradnju hiljada kilometara brzih železničkih pruga kroz zemlje jugoistočne Azije, kojim bi se ovaj region spojio sa već postojećom, savremenom transportnom infrastrukturom unutar zemlje. Po rečima Džefa Vejda sa Katedre za Aziju i Pacifik Australijskog nacionalnog univerziteta (ANU), ako se ovaj plan ostvari, Kunming, glavni grad kineske provincije Junan, praktično će postati glavni grad Jugoistočne Azije. Konačno, Kina predlaže i povezivanje Azije sa Severnom Amerikom, železničkom trasom koja bi išla od Pekinga, preko istoka Ruske Federacije, ispod Beringovog moreuza, pa dalje preko Aljaske, Kanade, sve do centralnih delova SAD. Ipak, obzirom na prilike u međunarodnoj politici, teško je verovati da će navedeni projekat zaživeti u skorije vreme.

Novi finansijski instrumenti

U jednom od prethodnih tekstova napisanih za Srpski Glas, već sam pominjao da je prošle godine osnovana Razvojna banka BRIKS, u čiji osnivački kapital je unet novac u protivvrednosti od 100 milijardi US$ i u kojoj Kina poseduje udeo od 41%. Ova nova finansijska institucija je u krugovima analitičara svetskih zbivanja pocenjena kao konkurencija Svetskoj banci, instituciji pod kontrolom Vašingtona. Otprilike u isto vreme, osnovana je i Evroazijska ekonomska unija koja i nasuprot demantima Moskve, nesumnjivo predstavlja pokušaj Ruske Federacije da otpočne procese reintegracije postsovjetskih prostora u svoju interesnu orbitu. Inače, želju za uvođenjem bescarinske zone sa zemljama EEU, već su izrazile Kina, Indija, Pakistan, Egipat ali i Grčka, zemlja članica EU i NATO. U tom smislu, ne treba da čudi to što se puč u Kijevu, kojim je otpočet krvavi građanski rat u Ukrajini, desio baš u vreme pred osnivanje pomenutih institucija, kada se već znalo da će one biti ustanovljene.
Tu ipak nije bio kraj formiranju novih, paralelnih međunarodnih finansijskih institucija. U oktobru prošle godine, na sastanku lidera zemalja Azijsko-pacifičke ekonomske kooperacije (APEC) održanom u Pekingu, Kinezi su objavili do tada nepoznati plan o osnivanju Azijske banke za infrastrukturno investiranje (AIIB), otvorene za sve zemlje koje u nju žele da ulože novac. Rok za sticanje statusa zemlje osnivača je 31.3.2015. Zvanično, nova banka je koncipirana u skladu sa potrebama finansiranja Novog puta svile, čija cena je procenjena na oko 40 milijardi US$, ali ona svakako neće biti ugašena kada se završe radovi na kreiranju projekta za koji je formalno vezana. Naprotiv, analitičari jednoglasno procenjuju da će buduća uloga AIIB biti da predstavlja konkurenciju Međunarodnom monetarnom fondu, te kako je njenim formiranjem Kina praktično zaokružila proces stvaranja paralelnih međunarodnih finansijskih institucija pod svojom kontrolom.
Naravno, ni SAD, čiji interesi su direktno narušeni opisanim potezom Pekinga, nisu nemo posmatrale razvoj povodom cele stvari. Odmah je, uz tipične izgovore (ljudska prava, ekologija, nedostatak menadžerskih kapaciteta, organizacioni propusti…), krenula kampanja ,,ubeđivanja“ američkih saveznika da odustanu od učešća u najnovijem kineskom projektu, te se činilo da AIIB neće dobiti kapital ni iz jedne zapadne zemlje. A onda je usledio šok. Sredinom marta, bez prethodne najave, objavljeno je da je Velika Britanija potpisala ugovor sa Kinom o polaganju uloga i samim tim, ostvarivanju statusa zemlje osnivača AIIB. Nakon što su Britanci pristupili, Vašington više nije imao argumenata kojima bi mogao da spreči Berlin, Pariz i Rim da krenu stopama Londona. Posle evropskih prestonica, i Australija je položila ulog i samo je pitanje da li će se Kanbera, iz obzira prema svom najvećem savezniku, uzdržati od toga da i zvanično preuzme status zemlje osnivača. Južna Koreja i Tajvan su takođe preko noći počeli da se kolebaju, dok je Japan uzdržan uglavnom zato što AIIB doživljava kao konkurenciju Azijskoj razvojnoj banci (ADB), koja se nalazi pod kontrolom Tokija. Sve u svemu, kada se podvuče crta, može se konstatovati da je teško navesti kada se poslednji put desilo da Vašington pretrpi takav diplomatski šamar, kakav je proizašao iz opisanog razvoja povodom AIIB, koji je u svetskim medijima ocenjen kao veliki diplomatski poraz, odnosno skandal za SAD. Čak je i u uticajnom Fajnenšl Tajmsu, cela situacija povodom razvoja situacije vezane za AIIB, ocenjena kao ,,diplomatski debakl, koji je SAD postavio u izolovan položaj“.

Zaključak

Na polju ekonomije i finansija, pored pomenutih novih institucija, krajem ove godine će početi sa radom i Prekogranični međubankarski sistem plaćanja (CIPS), kojim će se Kina u potpunosti osamostaliti u vršenju međunarodnih finansijskih transakcija i samim tim, učiniti juan u potpunosti nezavisnim u odnosu na US$. Na polju trgovine, SAD su pokušale da kroz Transpacifičko trgovinsko partnerstvo (TTP) izoluju Kinu, ali je odmah usledio odgovor u vidu promovisanja Slobodne trgovinske zone Azije i Pacifika (FTAAP). Sa druge strane, SAD više ne mogu računati ni na krajnji argument, vojnu premoć nad istočnim konkurentom – obzirom da Kinezi sada imaju podmornice naoružane taktičkim nuklearnim raketama, da su dostigli nivo SAD u raketnim tehnologijama i kako tvrde, vojnoj avijaciji.
U tom smislu, ako je do sada bilo sumnje, više je nema – unipolarni svet pod američkom dominacijom, postoji još samo u zapadnim medijima. U realnosti, Kina je danas, praktično na svim poljima, sasvim ravnopravna u svom odnosu prema Americi.