Пише: Срђан Смиљанић, Канбера

Када је Сер Халфорд Мекиндер, отац савремене англосаксонске геополитике, пре неких стотинак година уобличавао своју главну теоријску концепцију о вечитој супротстављености ,,сила копна и сила мора“, он је као главног противника тада доминантне Британске Империје, имао у виду Руску Империју. По његовом мишљењу, главна предност сила мора у односу на силе копна, налази се у већој покретљивости омогућеној природом кретања морским путевима, док је основна предност сила копна у односу на силе мора у њиховој ресурсној бази. Управо из наведених разлога, пројекат изградње Транссибирске железнице као најзначајнијег инфраструктурног пројекта у дотадашњој историји Русије, у оно време је изазивао нескривено негативне реакције у Лондону. Ипак, након завршетка изградње поменуте трасе, ни Совјетски Савез а ни данашња Русија нису пуно одмакли у премрежавању Евроазије транспортном инфраструктуром, у односу на рани двадесети век. Са друге стране, пројекат изградње железничке трасе Берлин-Багдад, који је представљао интегрални део немачких стратешких планова пред оба светска рата, никада није видео светлост дана.
Међутим, ствари се данас мењају, али главна опасност по пројекат глобалне доминације сила мора – чији центар се у међувремену из Лондона пребацио на супротну страну Атлантика – више не долази из Европе. Након што је Си Ђинпинг 2012. године постао генерални секретар Комунистичке партије Кине, недуго затим и председник државе, овај амбициозни државник је започео више пројеката, чији недвосмислени циљ је да најмногољуднију земљу света поставе у сами центар светске геополитике и светске геоекономије. Кренимо редом.

Нови пут свиле

Основни економски циљ савремене Кине, огледа се у интензивирању и ојачавању њених међународних трговинских веза, примарно са просторима Евроазије, али и на глобалном плану. Основни инструмент који ће се користити за остварење овог амбициозног плана, огледа се у плану креирања тзв. Новог пута свиле. На тај начин, Кина планира да обнови давнашње трговинске трасе са Југоисточном и Централном Азијом, Блиским истоком, Источном и Североисточном Африком и Европом. Без конкуренције, овај план најављује највећи пројекат изградње транспортне инфраструктуре у историји Евроазије. Постоје две компоненте плана, копнена и поморска. Основним правцем Копненог пута свиле, већ сада су спојене источне са северозападном процинцијом Кине, Синђангом. Одатле ће се нова кинеска транспортна инфраструктура настављати ка земљама Централне Азије, кроз Иран и Блиски исток, преко Турске у Европу. Међутим, Копнени пут свиле ће имати и додатни правац, којим ће се помоћу два крака брзих пруга, спојити Пекинг и Москва. Поморски пут свиле – за чије потребе се већ гради неколико лука у Индијском океану – ће се пружати од истока Кине, преко земаља Југоисточне и Јужне Азије, земаља Персијског залива, Источне Африке и Египта, до лука Југоисточне и Јужне Европе.
Треба имати у виду да су ово само основни правци пружања Новог пута свиле, око којих ће се градити широка мрежа споредне саобраћајне инфраструктуре. На тај начин ће на пример Централна Азија, сем главним правцем, преко Пакистана бити спојена са Поморским путем свиле, док ће се изградњом железничке трасе Најроби-Момбаса, омогућити значајно повећање трговине са континенталним деловима Источне Африке. Међутим, ни ту није крај. Кина данас планира изградњу хиљада километара брзих железничких пруга кроз земље југоисточне Азије, којим би се овај регион спојио са већ постојећом, савременом транспортном инфраструктуром унутар земље. По речима Џефа Вејда са Катедре за Азију и Пацифик Аустралијског националног универзитета (АНУ), ако се овај план оствари, Кунминг, главни град кинеске провинције Јунан, практично ће постати главни град Југоисточне Азије. Коначно, Кина предлаже и повезивање Азије са Северном Америком, железничком трасом која би ишла од Пекинга, преко истока Руске Федерације, испод Беринговог мореуза, па даље преко Аљаске, Канаде, све до централних делова САД. Ипак, обзиром на прилике у међународној политици, тешко је веровати да ће наведени пројекат заживети у скорије време.

Нови финансијски инструменти

У једном од претходних текстова написаних за Српски Глас, већ сам помињао да је прошле године основана Развојна банка БРИКС, у чији оснивачки капитал је унет новац у противвредности од 100 милијарди УС$ и у којој Кина поседује удео од 41%. Ова нова финансијска институција је у круговима аналитичара светских збивања поцењена као конкуренција Светској банци, институцији под контролом Вашингтона. Отприлике у исто време, основана је и Евроазијска економска унија која и насупрот демантима Москве, несумњиво представља покушај Руске Федерације да отпочне процесе реинтеграције постсовјетских простора у своју интересну орбиту. Иначе, жељу за увођењем бесцаринске зоне са земљама ЕЕУ, већ су изразиле Кина, Индија, Пакистан, Египат али и Грчка, земља чланица ЕУ и НАТО. У том смислу, не треба да чуди то што се пуч у Кијеву, којим је отпочет крвави грађански рат у Украјини, десио баш у време пред оснивање поменутих институција, када се већ знало да ће оне бити установљене.
Ту ипак није био крај формирању нових, паралелних међународних финансијских институција. У октобру прошле године, на састанку лидера земаља Азијско-пацифичке економске кооперације (АПЕЦ) одржаном у Пекингу, Кинези су објавили до тада непознати план о оснивању Азијске банке за инфраструктурно инвестирање (АИИБ), отворене за све земље које у њу желе да уложе новац. Рок за стицање статуса земље оснивача је 31.3.2015. Званично, нова банка је конципирана у складу са потребама финансирања Новог пута свиле, чија цена је процењена на око 40 милијарди УС$, али она свакако неће бити угашена када се заврше радови на креирању пројекта за који је формално везана. Напротив, аналитичари једногласно процењују да ће будућа улога АИИБ бити да представља конкуренцију Међународном монетарном фонду, те како је њеним формирањем Кина практично заокружила процес стварања паралелних међународних финансијских институција под својом контролом.
Наравно, ни САД, чији интереси су директно нарушени описаним потезом Пекинга, нису немо посматрале развој поводом целе ствари. Одмах је, уз типичне изговоре (људска права, екологија, недостатак менаџерских капацитета, организациони пропусти…), кренула кампања ,,убеђивања“ америчких савезника да одустану од учешћа у најновијем кинеском пројекту, те се чинило да АИИБ неће добити капитал ни из једне западне земље. А онда је уследио шок. Средином марта, без претходне најаве, објављено је да је Велика Британија потписала уговор са Кином о полагању улога и самим тим, остваривању статуса земље оснивача АИИБ. Након што су Британци приступили, Вашингтон више није имао аргумената којима би могао да спречи Берлин, Париз и Рим да крену стопама Лондона. После европских престоница, и Аустралија је положила улог и само је питање да ли ће се Канбера, из обзира према свом највећем савезнику, уздржати од тога да и званично преузме статус земље оснивача. Јужна Кореја и Тајван су такође преко ноћи почели да се колебају, док је Јапан уздржан углавном зато што АИИБ доживљава као конкуренцију Азијској развојној банци (АДБ), која се налази под контролом Токија. Све у свему, када се подвуче црта, може се констатовати да је тешко навести када се последњи пут десило да Вашингтон претрпи такав дипломатски шамар, какав је произашао из описаног развоја поводом АИИБ, који је у светским медијима оцењен као велики дипломатски пораз, односно скандал за САД. Чак је и у утицајном Фајненшл Тајмсу, цела ситуација поводом развоја ситуације везане за АИИБ, оцењена као ,,дипломатски дебакл, који је САД поставио у изолован положај“.

Закључак

На пољу економије и финансија, поред поменутих нових институција, крајем ове године ће почети са радом и Прекогранични међубанкарски систем плаћања (ЦИПС), којим ће се Кина у потпуности осамосталити у вршењу међународних финансијских трансакција и самим тим, учинити јуан у потпуности независним у односу на УС$. На пољу трговине, САД су покушале да кроз Транспацифичко трговинско партнерство (ТТП) изолују Кину, али је одмах уследио одговор у виду промовисања Слободне трговинске зоне Азије и Пацифика (ФТААП). Са друге стране, САД више не могу рачунати ни на крајњи аргумент, војну премоћ над источним конкурентом – обзиром да Кинези сада имају подморнице наоружане тактичким нуклеарним ракетама, да су достигли ниво САД у ракетним технологијама и како тврде, војној авијацији.
У том смислу, ако је до сада било сумње, више је нема – униполарни свет под америчком доминацијом, постоји још само у западним медијима. У реалности, Кина је данас, практично на свим пољима, сасвим равноправна у свом односу према Америци.