Piše: Vasko Vukoje, advokat, Adelajd
Nije lako biti normalan u državici u kojoj sve ima svoj poseban status, i kad više nema Srba kao dežurnih krivaca i nameta, onda se svađaju međusobno, ali obe strane u sukobu, ne mogu a da ne pomenu one koje su dva puta skoro istrebili, Srbe.
Čini mi se da posebno uzimaju maha u svom klerofašističkom svakodnevnom životu, isticanjem dve osobe koje su za života prešli sramotan put, da bi skončali kao ratni zločinci. Reč je o Alojziju Stepincu, Pavelićevom nadbiskupu i odanom saradniku i bratu u zločinu, koji je od srpskog dobrovoca na solunskom frontu, metastazirao u krvnika koji je blagosiljao ustaške zločine.
Sličan put imao je i Franjo Tuđman, Titov koljač sa Blajburga, da budem iskren, nikad neću razumeti kako su oni špicasto kockaste glave zaboravili taj „Tuđmanov zločin“, pa ga slave kao tvorca nove NDH, kao što nikad neću razumeti, kako isti ti kremen šovinisti iz pasivnih seoskih vukojebina, koja su oduvek težila NDH-aziji, opraštaju Paveliću poklon Dalmacije, ako nije u pitanju saznanje, da je Dalmacija kroz vekove bila potpuno odvojena od ostatka, što se zove, današnja Hrvatska.
O Stepincu se koplja lome i nama Srbima ostaje da verujemo, da nema Srbina, ma ko on bio, koji će se saglasiti sa njegovom kanonizacijom. Ili se varam, jer poznato je koliko je među nama onih, koji su prodali veru za večeru.
Meni je posebno interesantan jedan katolički pop iz mesta Ploče, na putu iz Splita prema Dubrovniku, po imenu Petar Mikić. Nisam čuo da on slavi rođendane Ante Pavelića, ali sam se preko njega uverio, da ima sveštenih lica u Hrvatskoj, koji su spremni da slave i najveće hrvatske komuniste, posebno one najkrvoločnije.
Taj pop Mikić, prvo je 2004. godine dobio nagradu az životno delo, jer je s oltara, urlajući pozivao na progon preostalih Srba i slavio zločine, a ove je godine dobio još veće priznanje, nagradu županije za svoje životno ne delo.
Da im se oduži, pop je na trgu ispred svoje crkve otkrio pozlaćeni spomenik Tuđmanu i onda na iznenađenje prisutnih poštovalaca lika i dela komunističkog prevratnika, iz sveg glasa zapevao, „Ustani Franjo, Hrvatska te zove“.
Učinio je to uz gromoglasan zvuk crkvenih zvona, na zapad do Splita i ušiju tamošnjeg nadbiskupa Barišića i na severozapad, do ušiju kardinala Bozanića u Zagrebu. Crkva u kojoj služi tako Tuđmanu odani pop, razlegala se od zvonjave, a vernici oko Mikića, bili su u ekstazi.
Najvažniji događaj bila je svakako idolopoklonikova pesma, koju je zanosni kantautor otpevao ravno u uši, s dodatnim refrenom, „Ustani Franjo Tuđmaneeeee“. Brojni novinari ushićenog su popa pevača okružili i dok je još u transu odzvanjalo poslednje eeeee, pitali s kim upoređuje Tuđmana?
Dilemu je otklonio po završetku dugog eeee, rekavši da je njegov idol u stvari hrvatski Mojsije. Ima li to veze s Mojsijevim zbližavanjem s Bogom u sinajskim visinama, Mikića nisu pitali, ali nema sumnje da u prvoj Božijoj zapovedi, “Ja sam gospod Bog tvoj i nemoj imati drugih bogova osim mene“, Mikić i veliki broj katoličkih popova, vidi Tuđmana.
Kao što su pred sedamdesetak godina videli Pavelića. Vreme prolazi, sve se menja, ali mržnja klerofašista, okupljenih u katoličkoj crkvi, prema Srbima i svemu što je srpsko ostaje jedinstvena i nepromenjena. Jer, voljeti najveće krvnike srpskog naroda, bili oni ustaše ili komunisti, svejedno, nije ništa drugo nego odavati im priznanje za ono šta su uradili. Slaviti kip Franje Tuđmana i obložiti ga zlatom, mogu samo slični ili isti kao on. A, što Mikić privatno voli Pavelića, Tuđmana i Stepinca, njegovo je pravo. Kao što mi Srbi volimo Teslu, Njegoša i Vladiku Nikolaja. Svaka se nacija u svetu, hvali s najboljim sinovima i ćerkama.
Na okupiranoj svetoj srpskoj zemlji, uz najveće počasti sahranjene su ubice makedonskih policajaca. Ponovo smo videli uniforme terorističke organizaije tkz. Oslobodilačke vojske Kosova. I gomilu raznih kriminalaca, koje su Amerikanci pretvorili u političare. I nikome ništa. Već viđeno.
