Пише: Васко Вукоје, адвокат, Аделајд
Није лако бити нормалан у државици у којој све има свој посебан статус, и кад више нема Срба као дежурних криваца и намета, онда се свађају међусобно, али обе стране у сукобу, не могу а да не помену оне које су два пута скоро истребили, Србе.
Чини ми се да посебно узимају маха у свом клерофашистичком свакодневном животу, истицањем две особе које су за живота прешли срамотан пут, да би скончали као ратни злочинци. Реч је о Алојзију Степинцу, Павелићевом надбискупу и оданом сараднику и брату у злочину, који је од српског добровоца на солунском фронту, метастазирао у крвника који је благосиљао усташке злочине.
Сличан пут имао је и Фрањо Туђман, Титов кољач са Блајбурга, да будем искрен, никад нећу разумети како су они шпицасто коцкасте главе заборавили тај „Туђманов злочин“, па га славе као творца нове НДХ, као што никад нећу разумети, како исти ти кремен шовинисти из пасивних сеоских вукојебина, која су одувек тежила НДХ-азији, опраштају Павелићу поклон Далмације, ако није у питању сазнање, да је Далмација кроз векове била потпуно одвојена од остатка, што се зове, данашња Хрватска.
О Степинцу се копља ломе и нама Србима остаје да верујемо, да нема Србина, ма ко он био, који ће се сагласити са његовом канонизацијом. Или се варам, јер познато је колико је међу нама оних, који су продали веру за вечеру.
Мени је посебно интересантан један католички поп из места Плоче, на путу из Сплита према Дубровнику, по имену Петар Микић. Нисам чуо да он слави рођендане Анте Павелића, али сам се преко њега уверио, да има свештених лица у Хрватској, који су спремни да славе и највеће хрватске комунисте, посебно оне најкрволочније.
Тај поп Микић, прво је 2004. године добио награду аз животно дело, јер је с олтара, урлајући позивао на прогон преосталих Срба и славио злочине, а ове је године добио још веће признање, награду жупаније за своје животно не дело.
Да им се одужи, поп је на тргу испред своје цркве открио позлаћени споменик Туђману и онда на изненађење присутних поштовалаца лика и дела комунистичког превратника, из свег гласа запевао, „Устани Фрањо, Хрватска те зове“.
Учинио је то уз громогласан звук црквених звона, на запад до Сплита и ушију тамошњег надбискупа Баришића и на северозапад, до ушију кардинала Бозанића у Загребу. Црква у којој служи тако Туђману одани поп, разлегала се од звоњаве, а верници око Микића, били су у екстази.
Најважнији догађај била је свакако идолопоклоникова песма, коју је заносни кантаутор отпевао равно у уши, с додатним рефреном, „Устани Фрањо Туђманеееее“. Бројни новинари усхићеног су попа певача окружили и док је још у трансу одзвањало последње еееее, питали с ким упоређује Туђмана?
Дилему је отклонио по завршетку дугог ееее, рекавши да је његов идол у ствари хрватски Мојсије. Има ли то везе с Мојсијевим зближавањем с Богом у синајским висинама, Микића нису питали, али нема сумње да у првој Божијој заповеди, “Ја сам господ Бог твој и немој имати других богова осим мене“, Микић и велики број католичких попова, види Туђмана.
Као што су пред седамдесетак година видели Павелића. Време пролази, све се мења, али мржња клерофашиста, окупљених у католичкој цркви, према Србима и свему што је српско остаје јединствена и непромењена. Јер, вољети највеће крвнике српског народа, били они усташе или комунисти, свеједно, није ништа друго него одавати им признање за оно шта су урадили. Славити кип Фрање Туђмана и обложити га златом, могу само слични или исти као он. А, што Микић приватно воли Павелића, Туђмана и Степинца, његово је право. Као што ми Срби волимо Теслу, Његоша и Владику Николаја. Свака се нација у свету, хвали с најбољим синовима и ћеркама.
На окупираној светој српској земљи, уз највеће почасти сахрањене су убице македонских полицајаца. Поново смо видели униформе терористичке организаије ткз. Ослободилачке војске Косова. И гомилу разних криминалаца, које су Американци претворили у политичаре. И никоме ништа. Већ виђено.
