Neshvaćena od svoje porodice, slikarka iz Osijeka, mahom samouka, ostavila je izvanredna dela kojim srpska zajednica može biti ponosna

Davne 1953. godine brod „Okeanija“ je isplovio iz italijanske luke Đenova na put do Melburna. Bio je to jedan od brodova pun nade za boljim životom, u periodu nakon Drugog svetskog rata, kada je u prvom talasu veliki broj srpskih migranata na ovaj način doputovalo u Australiju. Na „Okeaniju“ se sa svoje dvoje dece, tada 18 – godišnjom Nevenkom  i 13 – godišnjim Vojislavom, ukrcala i Helen Ilić (rođena kao Jelica Popović) iz Osijeka, sa željom da se što pre sretne sa svojim suprugom Božidarom. Posleratne okolnosti su ih razdvojile čitavu deceniju, a te 1953. godine bili su na pragu da započnu novi život.

Bila bi to priča o migraciji kakvu su mnogi naši srpski doseljenici imali, da Helen Ilić nije bila posebna žena sa nesvakidašnjim slikarskim talentom, kasnije prepoznatljiva u umetničkim krugovima Australije. Njena dela i dan danas krase srpske domove u Australiji, dok bogato svedočanstvo o njoj čuva i Muzej Viktorije u Melburnu.

Jedini potomak porodice Ilić koji još živi u Australiji je dr Vojislav Ilić, sin Helen i Božidara Ilića, mašinski inženjer i počasni profesor na sidnejskom Univerzitetu. Ovo je njegovo sećanje na život sa roditeljima na salašu u Tenji kod Osijeka, o posleratnim godinama, migraciji i raskošnom talentu njegove majke Helen.

OD OSIJEKA DO MELBURNA

• Moj otac Božidar Ilić je bio kapetan u Kraljevskoj vojsci, poreklom iz Lugavčine kod Smedereva. Bio je veoma bistar čovek i darovit, ali roditelji su mu rekli da može da bira da uči školu, da ide u vojsku ili da bude pop. Tako se on odlučio za vojsku. Za vreme rata odvezen je u logor u Italiju, ja sam tada imao samo četiri godine. Nisam ga video narednih punih deset godina. On je uspeo da pobegne iz logora i peške preko Alpa je došao u Švajcarsku. Tamo je studirao arhitekturu. Tada su ljude terali sve dalje od Evrope, on je izabrao najdalje da ode – u Australiju. Prve dve godine je otplaćivao putne troškove do Australije, kada je radio na čišćenju peščanih sprudova da bi brodovi mogli lakše da pristanu, a kasnije se zaposlio u državnoj firmi kao arhitekta. Tada su se stvorili uslovi da dovede svoju porodicu u Australiju – priča dr Vojislav Ilić.

Za to vreme majka Helen se seli u Osijek sa dvoje dece, čekajući svaki dan da se pridruži svom suprugu. Helen je u to vreme bila nastavnik likovne umetnosti u srednjoj školi. Kada su se stvorili uslovi za put, Helen sa Nevenkom i Vojislavom odlazi u Zagreb, gde su vozom otputovali za Italiju, a potom brodom do Australije.

• Pored nas troje, na brodu „Okeanija“ je bilo još petoro ljudi iz bivše Jugoslavije. Do Australije smo putovali mesec dana, ja sam bio u prostoriji sa nekim Italijanima, a majka sa sestrom na drugom delu broda. Majka je ponela samo osnovne stvari sa nama i njene radove, koje je sve te godine čuvala – priča dr Ilić

LJUBAV PREMA SLIKARSTVU

Helen Ilić je mahom bila samouka slikarka. Pomagala je svom ocu na farmi i bavila se pčelarstvom, a svaki dan je nešto crtala. Bila je talentovana za slikarstvo od malih nogu. Ali, tada njena porodica nije imala sluha za njen talenat i nisu joj dozvolili da ode u Beč, gde je želela da se usavršava, već su je 1934. godine udali za Božidara, momka iz siromašne porodice. Rodila je dvoje dece, ali je uvek ostala verna svom talentu.

• U stanu bratovog sina u Osijeku i sada postoji portret Hercegovca naslonjenog na jednu stenu, u prirodnoj veličini, a koji je moja majka naslikala uljanom tehnikom kao srednjoškolac u osiječkoj gimnaziji! Bila je talenat od malena, ali sputana da svoje umeće razvije i pokaže. Tako je bilo i u Australiji. Svuda je išla peške, zbog čega su joj najveća inspiracija bili pejzaži. Neretko bi slikala na osnovu slika sa nečijih putovanja – kaže dr Ilić.

Helen je pedesetih godina svoj talenat uspevala da pokaže radom u nekoliko umetničkih studija u Australiji. Prvi je bio studio keramike Elis u Ficroju, kog su držali migranti iz Čehoslovačke. Tu je oslikavala keramičke vaze i ostale predmete, da bi potom tri godine radila u studiju Gaj Bojds. Nakon preseljenja 1959. godine u Iglmont, Helen je u dvorištu imala svoj mali atelje, gde je druge žene podučavala tehnikama slikarstva. I dalje je inspiraciju imala u predelima Australije, iako izolovana i bez mogućnosti da putuje, a njena dela su oslikavala različitost australijskog kontinenta, životinje i prirodu. Iako neshvaćena kao nesvakidašnji talenat, koja je zaslužila da se njen rad čuje nadaleko, ona nije odustajala. Slikala je do same smrti. Na večni počinak je otišla 18. februara 2002. godine, ostavivši izvanredna dela vredna pomena u našoj srpskoj zajednici.

Sanja Mirić – Šakić

Foto: Privatna arhiva dr Ilića i Muzej Viktorije

Zaostavština u muzeju

Muzej imigracije u Melburnu čuva sećanje i dela naše talentovane slikarke. Ovde se može videti sve što je ona slikala dok je živela u Australiji, ali i njeni lični predmeti, koje je nakon njene smrti, njena ćerka donirala muzeju.

Tako je u kolekciji i njena radna torbica, koju je koristila dok je bila nastavnik u Osijeku i koju je koristila i u Australiji. Od posebne emotivne vrednosti za njene potomke je i poklopac drvenog kofera, kog je Helen ponela na put do Australije, a na kome je ispisano njeno ime, datum i destinacija.

Inženjer umesto arheologa

Dr Vojislav Ilić je danas inženjer mašinstva i počasni profesor na Univerzitetu u Sidneju. Poslednjih godina njegovo interesovanje je medicina, a kao mali bio je na putu da postane arheolog.

• Kao mali bio sam član osiječkog muzeja i jako me je zanimala arheologija. Išao sam svuda gde su se radila neka arheološka istraživanja, voleo sam te iskopine, a voleo sam i istoriju. Tek u Melburnu, kada sam se sećao dana iz detinjstva i provedenog vremena na salašu u Tenji, gde bi mi deda dozvoljavao da sedim na traktoru, sinula mi je ideja da moje opredeljenje bude mašinstvo – kaže dr Vojislav Ilić.