Несхваћена од своје породице, сликарка из Осијека, махом самоука, оставила је изванредна дела којим српска заједница може бити поносна

Давне 1953. године брод „Океанија“ је испловио из италијанске луке Ђенова на пут до Мелбурна. Био је то један од бродова пун наде за бољим животом, у периоду након Другог светског рата, када је у првом таласу велики број српских миграната на овај начин допутовало у Аустралију. На „Океанију“ се са своје двоје деце, тада 18 – годишњом Невенком  и 13 – годишњим Војиславом, укрцала и Хелен Илић (рођена као Јелица Поповић) из Осијека, са жељом да се што пре сретне са својим супругом Божидаром. Послератне околности су их раздвојиле читаву деценију, а те 1953. године били су на прагу да започну нови живот.

Била би то прича о миграцији какву су многи наши српски досељеници имали, да Хелен Илић није била посебна жена са несвакидашњим сликарским талентом, касније препознатљива у уметничким круговима Аустралије. Њена дела и дан данас красе српске домове у Аустралији, док богато сведочанство о њој чува и Музеј Викторије у Мелбурну.

Једини потомак породице Илић који још живи у Аустралији је др Војислав Илић, син Хелен и Божидара Илића, машински инжењер и почасни професор на сиднејском Универзитету. Ово је његово сећање на живот са родитељима на салашу у Тењи код Осијека, о послератним годинама, миграцији и раскошном таленту његове мајке Хелен.

ОД ОСИЈЕКА ДО МЕЛБУРНА

• Мој отац Божидар Илић је био капетан у Краљевској војсци, пореклом из Лугавчине код Смедерева. Био је веома бистар човек и даровит, али родитељи су му рекли да може да бира да учи школу, да иде у војску или да буде поп. Тако се он одлучио за војску. За време рата одвезен је у логор у Италију, ја сам тада имао само четири године. Нисам га видео наредних пуних десет година. Он је успео да побегне из логора и пешке преко Алпа је дошао у Швајцарску. Тамо је студирао архитектуру. Тада су људе терали све даље од Европе, он је изабрао најдаље да оде – у Аустралију. Прве две године је отплаћивао путне трошкове до Аустралије, када је радио на чишћењу пешчаних спрудова да би бродови могли лакше да пристану, а касније се запослио у државној фирми као архитекта. Тада су се створили услови да доведе своју породицу у Аустралију – прича др Војислав Илић.

За то време мајка Хелен се сели у Осијек са двоје деце, чекајући сваки дан да се придружи свом супругу. Хелен је у то време била наставник ликовне уметности у средњој школи. Када су се створили услови за пут, Хелен са Невенком и Војиславом одлази у Загреб, где су возом отпутовали за Италију, а потом бродом до Аустралије.

• Поред нас троје, на броду „Океанија“ је било још петоро људи из бивше Југославије. До Аустралије смо путовали месец дана, ја сам био у просторији са неким Италијанима, а мајка са сестром на другом делу брода. Мајка је понела само основне ствари са нама и њене радове, које је све те године чувала – прича др Илић

ЉУБАВ ПРЕМА СЛИКАРСТВУ

Хелен Илић је махом била самоука сликарка. Помагала је свом оцу на фарми и бавила се пчеларством, а сваки дан је нешто цртала. Била је талентована за сликарство од малих ногу. Али, тада њена породица није имала слуха за њен таленат и нису јој дозволили да оде у Беч, где је желела да се усавршава, већ су је 1934. године удали за Божидара, момка из сиромашне породице. Родила је двоје деце, али је увек остала верна свом таленту.

• У стану братовог сина у Осијеку и сада постоји портрет Херцеговца наслоњеног на једну стену, у природној величини, а који је моја мајка насликала уљаном техником као средњошколац у осијечкој гимназији! Била је таленат од малена, али спутана да своје умеће развије и покаже. Тако је било и у Аустралији. Свуда је ишла пешке, због чега су јој највећа инспирација били пејзажи. Неретко би сликала на основу слика са нечијих путовања – каже др Илић.

Хелен је педесетих година свој таленат успевала да покаже радом у неколико уметничких студија у Аустралији. Први је био студио керамике Елис у Фицроју, ког су држали мигранти из Чехословачке. Ту је осликавала керамичке вазе и остале предмете, да би потом три године радила у студију Гај Бојдс. Након пресељења 1959. године у Иглмонт, Хелен је у дворишту имала свој мали атеље, где је друге жене подучавала техникама сликарства. И даље је инспирацију имала у пределима Аустралије, иако изолована и без могућности да путује, а њена дела су осликавала различитост аустралијског континента, животиње и природу. Иако несхваћена као несвакидашњи таленат, која је заслужила да се њен рад чује надалеко, она није одустајала. Сликала је до саме смрти. На вечни починак је отишла 18. фебруара 2002. године, оставивши изванредна дела вредна помена у нашој српској заједници.

Сања Мирић – Шакић

Фото: Приватна архива др Илића и Музеј Викторије

Заоставштина у музеју

Музеј имиграције у Мелбурну чува сећање и дела наше талентоване сликарке. Овде се може видети све што је она сликала док је живела у Аустралији, али и њени лични предмети, које је након њене смрти, њена ћерка донирала музеју.

Тако је у колекцији и њена радна торбица, коју је користила док је била наставник у Осијеку и коју је користила и у Аустралији. Од посебне емотивне вредности за њене потомке је и поклопац дрвеног кофера, ког је Хелен понела на пут до Аустралије, а на коме је исписано њено име, датум и дестинација.

Инжењер уместо археолога

Др Војислав Илић је данас инжењер машинства и почасни професор на Универзитету у Сиднеју. Последњих година његово интересовање је медицина, а као мали био је на путу да постане археолог.

• Као мали био сам члан осијечког музеја и јако ме је занимала археологија. Ишао сам свуда где су се радила нека археолошка истраживања, волео сам те ископине, а волео сам и историју. Тек у Мелбурну, када сам се сећао дана из детињства и проведеног времена на салашу у Тењи, где би ми деда дозвољавао да седим на трактору, синула ми је идеја да моје опредељење буде машинство – каже др Војислав Илић.