Захваљујући уредничком труду познатог српског хумористe,односно сатиричара и афористичара Александра Чотрића, недавно је светлост дана угледала прилично обимна књига-збирка под именом „Смех није грех“, у издању Савеза Срба Румуније. Ова књига, поднаслова „Српски хумор и сатира у региону и дијаспори“, је, како је уредник окарактерисао, изборник одабраних афоризама и сатире аутора који живе или су живели у иностранству, а своја дела писали на српском језику, чиме припадају српској литератури.
У уводном делу књиге уредник нас упознаје с историјом, значењем и значајем сатире и хумора, односно афоризма, од настанка овог жанра, до последњих времена. Почев од римског писца Лукилија, преко Аристофана, Волтера, Гогоља, затим Домановића, Нушића, Витезовића, Кочића, Змаја и другихеминентних наших савремених афористичара и сатиричара, Чотрић наводидефиниције сатире и афоризма, примећујући да потпуну и најтачнију дефиницију овог жанра, иако сажетог и кратког, није лако наћи.
Осврт на књигу је написао познати хумориста и сатиричар Витомир Теофиловић, који нас кратко упознаје с радом уредника овог зборника, тако и већим бројем аутора и различитости тема које су присутне, а најкарактеристичније су критике слике данашњице, раздељеног система вредности, политичке ситуације.
Не истичући своју огромну улогу у савремној српској хумористици, са преко двадесет књига и дугим низом награда и признања, Александар Чотрић овим делом је изузетно допринео доступности и повезивању аутора жанра хумора и сатире дијаспоре са стваралаштвом у Србији.
Овај „дриблинг духа на малом простору“ (А.Баљак), како подвлачи Чотрић, који бриљира током десетина деценија, као да је у последњимa без премца добио свој замах и процват међу свим генерацијама писаца, а посебно кроз афористички покрет назван Београдски афористички круг – БАК. Усуђујемо се рећи да, осим што су дела делимично настала у Аустралији, овом кругу на известан начин нису далеки, не само према месту рођења, живљења или рада, већ својим стилом и тематиком, афоризми Александра Џунића и Мирјане Драговић из Перта, као и епиграми Теодоре Матић-Медић из Сиднеја, који су имали част да буду заступљени у овом зборнику и представили аустралијску хумористичку дијаспору.
Александра Џунића, који се иначе бави и музиком, и поезијом и науком,у његовим афоризмима заступљеним у зборнику карактеришу бритке животне поуке, критика мушко-женских односа, те баналности и људске немоћи пред истином и самим собом, док је Мирјана Драговић поред сличне проблематике дотакла и теме дијаспоре. Тода Матић, књижевница импозантног опуса, пре свега песникиња, је својим епиграмима позвала да очај свакодневицеразведри лице песмом о нерођеној срећи.
Иако, како примећује Александар Чотрић, Србе није лако окупити ни у књизи, у овом веома занимљивом издању нашло се преко деведесет аутора расутих широм света, сведочећи како је српски дух несумњиво кадар да истраје, ојача, бивствује, премда ношен на све четири стране света разним животним ветровима и олујама. Сваки аутор је у овој књизи представљен краћим биографским подацима и кратким пресеком својих радова, наново показујући како се све што нам чини живот може рећи на нов, оригиналан и бриљантан начин, изазивајући смех, горак смех или опомену.
У сваком случају, преостаје нам да се сложимо с уредником зборника „Смех није грех“ када каже да је уверен да нема народа на свету који у свом расејању има толико врсних писаца хумора и сатире. Како је уредник зборника Александар Чотрић приметио, свестан носталгичности која често сетно провирује издела писаца изван матице, писци дијаспоре су отишли у свет разним превозним средствима, а враћају се у отаџбину, или „самима себи“, путем својих књига.
М.Д.
(Фотографије су из приватне архиве)
