Humoristička predstava „Lutka“, scenariste Mire Gavrana, u izvođenju dramskih umetnika Nevene Vukes i Bojana Dimitrijevića odigrana je u Melburnu u četvrtak 21. novembra u „Phoenix Theatre“, ostavljajući upečatljiv i pozitivan utisak na publiku. Inače, predstava je pre toga prikazana u Adelejdu i Brizbejnu, a svoje „putovanje“ po Australiji je završila u Sidneju 22. novembra.

Darovita Nevena, koja glumi sofisticiranu lutku labaratorijski kreiranu da udovolji muškarcu i talentovani Bojan, koji glumi ostavljenog sredovečnog muškarca, vešto su proveli publiku kroz brojne komične i sočne situacije. Nevena, koja je zaista i „lepa kao lutka“, i Bojan, koji je publiku osvojio emotivnim interpretacijama, maestralno su odigrali svoje uloge, izazivajući urnebesan smeh koji se mogao čuti tokom cele predstave. Mnogi gosti su stekli slične utiske da je ova predstava i više nego komična. Naime, vrlo je duboka i slojevita, što joj je u očima publike dalo status jedne od najboljih predstava koje su odigrane na ovim prostorima.

Predstava „Lutka“ kroz naučno-fantastičnu situaciju (koja možda i nije toliko daleko od potpune realizacije) odmotava klupko zapetljanih muško-ženskih odnosa na način koji uspešno i mudro izbegava da uvredi bilo ženu, bilo muškarca. Predstava isprva ruši svu validnost teorije da put do ljubavne sreće leži u jednakosti između polova, ali već u sledećem zamahu ona maestralno ruši i validnost tvrdnje da bi trebalo znati „ko nosi pantalone u kući“. Započinje okićena simbolima različitosti polova kroz lutkino odbijanje da podigne išta teško (jer ona je podešena na „žensko“ i nosi sve atribute koje smo naučeni da pripisujemo ženama – dubokoumna, razgovorljiva, a fizički i emotivno slaba), i kroz muškarčevo odbijanje da prihvati onu verziju sebe koja je i socijalno uglavnom neprihvaćena, jer on je „muško“ (u prevodu – površan, ćutljiv, a fizički i emotivno jak). Međutim, kao i u realnom svetu kada dvoje žive zajednički život, tako i u predstavi „Lutka“ dolazi do zamagljivanja granica između polova. Postoji li igde klasična žena koja nije videla suze svoga muškarca, i postoji li igde klasičan muškarac koji je sam vukao, recimo, veš mašinu po kući, a da nije zatražio ženinu pomoć?

Predstava ipak izbegava da nas dovede do zaključka da bi žena sada, dok uskače u pantalone, uz njih trebalo da obuče i sve one muškarcu tradicionalno pripisane osobine, a da bi muškarcu sada bolje pristajala suknja. Naime, predstava „Lutka“ nas putem svoje radnje podseća na to da bi trebalo da izbegnemo obe pomenute krajnosti, od kojih ni jedna ne vodi ka sreći i sugeriše nam da svaka osobina, bila ona moderna ili tradicionalna, muška ili ženska, treba da bude upotrebljena srazmerno njenoj korisnosti. Možda ćemo putovati putem ka sreći kada naš razgovor evoluira u vozilo razumevanja, a ne zvocanja i vređanja, kada naše suze budu cenjene kao simbol snage naših osećanja, a ne slabosti našeg karaktera, kada shvatimo da informacije koje stičemo treba da pretvorimo u pouke koje će pomoći svima, a ne u predrasude kojima ranjavamo druge misleći da štitimo sebe, itd. Predstava „Lutka“ putuje tim putem i kroz svoje scene priča kako je jedna lutka shvatila da ni lutke nisu savršene, jer su napravljene od strane nesavršenih bića – ljudi, a priča i o tome kako je jedan egoista postao bolji čovek kada je shvatio – da bi se nešto dobilo u životu, mora se nešto i dati.

Tekst i foto:
Alja Katanović