Piše: Mićo Stupar, Sidnej

Sada mi je jasno.
Kada se upustiš u neku folozofiju, onda je moraš dovesti do kraja.
Ako konstatuješ neki problem, onda moraš da nađeš rešenje a ne samo da se zadržiš na konstataciji.

U našem posleratnom socijalno-političkom životu bilo je karakteristično stanje politikanstva. Stvoreno je, ne političko, već politikansko društvo koje nam danas razjeda dušu. Svaki Srbin je, a priori, po sopstvenom ubeđenju ,“politički genije“. Svaki ima svoju sopstvenu „idelogiju“, koja je direktno suprotna sagovorniku, makar one bile suštinski iste.

Kod takvih, najčešće „prijatelja“, pa čak i članova najuže porodice koji će te posavetovati da ne „trčiš pred rudu“, „ne može šut protiv rogatog“, „šta si ti jedan protiv opšte situacije“, „suviše si ti mali i beznačajan da se buniš i ideš protiv moći“… i tako u nedogled. ]uti i gledaj svoja posla.

Posmatram dvojicu. Očigledno su dobri poznanici i stupili su u „razgovor“ sa već nekim predubeđenjem. Tema Milošević. Jedan tvrdi da je Milošević bio dobar po Srbiju a drugi ga ocenjuje kao mafijaša.
Obojica ističu da bi bili bolji od Miloševića da su bili na njegovom mestu.
Već u početku dvojica sagovornika su iskazali neko nestrpljenje, podigli su glasove i plaža se orila, jer su bili veoma grlati. Brzo su i završili, veoma ljuti jedan na drugog zaričući se da više neće progovoriti mećusobno do kraja života. Da ih nije bilo sramota potukli bi se.
Stojim po strani, posmatram ali ne ravnodušno. Boli me duša, želudac.

Obojica sagovornika su visoko obrazovani. Jedan završio ekonomiju, drugi ima završen mašinski fakultet. Mećutim, i jedan i drugi su ubeđeni da su doktori političkih nauka. Tako se i ponašaju misleći da političar može biti svako. Ne bih ovo uzeo za temu da nije opšta situacija u ponašanju Srba .
Upravo to primećijemo svi. Pravimo viceve na tu srpsku osobinu, konstatujemo, ali ne znamo razlog i nemamo rešenje da izađemo iz začarnog kruga koji nas uništava uprkos grbu u kome stoje četiri S.

ZNAČI STVAR JE VEOMA OZBILJNA.
Šta se zapravo dešava: Da konstatujemo. KONSTATOVANO.
Hajdučka krv, bunt, samosvest, otresitost kod jednih a podaništvo, snishodljivost, strah i poštovanje vlasti kod drugih. To nam je istorijska podloga. Posleratno vreme tu podlogu je nađubrilo socijalno-političko stanje. Jedna prerano, veštački uvezena ideologija, komunizma, puna zabluda i preuveličanih ideja o jednakosti svega i svačega. Svako je gazda i niko nije bio gazda. Iz kamenog doba odjednom u komunizam.

Organizacije, „širokih masa“ radnog naroda, socijalistički savez, omladina, pioniri, radničke organizacije, borci, komunisti, sindikalci, socijalistički savez radnog naroda….
Svi su oni držali česte sastanke u radno vreme, konstatovali ove ili one nedostake i time se zadovoljavali.
U stvari, zadovoljan je bio samo onaj koji je smogao snage da konstatuje nedostake i na taj način, napredovao.
Partijski sastanci su bili puni onih koji konstatuju. Takvi su bili mnogobrojni. Kongresi na kojima je bilo po nekoliko hiljada delegata, jeli, pili, lumpovali u radno vreme i niko nije izračunao broj izgubljenih radnih dana zbog toga. Onda smo se pohvalili brojem od preko 350.000 radnika koji su ušli u samoupravne organe. Toliki broj najboljih radnika izvučen iz proizvodnje i ubačen u politiku. Samoupravni odbori, sastanci bez kraja. Dobar radnik počinje da biva neradnik i loš političar, politikant. Sve su oni dobro znali i konstatovali ali rešenja nisu mogli naći jer nije imao ko da ih sprovede. U proizvodnji je ostao sve sami loš radnik, pola radnik pola seljak, zabušant, koji je uzimao bolovanje da obrađuje parče zemlje. Tako je na istorijsku podlogu leglo lepo gnojivo, plodno tle za neobuzdano bujanje politikanata. Masovno politikanstvo.

Ovo je kostatacija, koju naši sociolozi nisu proučavali ni proanalizirali a to je kasta naših intelektualaca strašljivaca i slepaca. Nisu imali smelosti da naučno proanaliziraju negativne strane radničkog samoupravljanja, jer je to bila svetinja u koju se nije smelo dirnuti.

Te osobine je iskoristio spoljni neprijatelj, dolio ulje na vatru i razbucao nas na sve četiri strane sveta. Posledice osećamo i konstatujemo ali leka još niko ne nudi. Našu bolest poneli smo sa sobom, živimo sa njom tako da smo već svikli i navikli kao na hroničnu nevolju, kojoj nema leka.

Politikanstvu stati nogom za vrat jeste srpska dužnost najsvetija.
Kako. Ne trpaj se tamo gde ti nije mesto i gde nisi nadležan.
Ako si elektrotehnički inženjer, ne trpaj se za predsednika monarhističke partije, ako si lekar, ne trpaj se za ministra, i predsednika vlade ili ambasadora. To su isto zanati kao i obućarski.
Hoću reći, ovo vreme je karakteristično po tome što na nadležna mesta dolaze nenadležni ljudi. Ne može obućar odmah voziti boing 707.

Za tu tehniku ipak treba neko obrazovanje i praksa a ne bogom dani samoproizvedeni genije. Pa ni te osobine ti ne vrede mnogo ako direktno nisi uključen u događanja, ako ne poznaješ činjenice već ih izmišljaš. Kod pametnog čoveka to pravilo bi trebalo da bude način lepog ponašanja. Bon ton.
E pa, kada se već svako trpa u politiku a najviše oni koji o politici nemaju pojma, onda se prave „pametne glave“ povlače i bojno polje prepuštaju onim koji politiku shvataju kao fabriku novca časti i ugleda tj. svih lepih poslastica stečenih bez rada.

Pogledajmo srpske intelektualce ili njihove predstavnike akademike.
Svojevremeno su bili aktivni u beznačajnim trvenjima oko kritike debelog i tankog jera i po toj osnovi potpaljivali vatru nacionalizma a danas kad su sagledali posledice, nema ih na javnoj sceni. Kao da ne postoje.

Kad je predsednik Nikolić došao kod njih da zatraži pomoć od „mudrih glava“ odgovorio mu Matija Bećković – „Što si došao kod nas. Hoćeš da se sakriješ iza nas u slučaju neuspeha.“
Uplašili se akademici da im ne padne akademska kruna sa glave.
]ute i uživaju u svome komoditetu a tapšu jedni druge po ramenima hvaleći poneku „odvažnu glavu“ koja se usudi da konstatuje kako nam zemlju i ponos gazi neprijatelj uništavajući je korak po korak. „Glupak“ reći će, „ide glavom kroz zid, stradaće ko žuti“. Što ne ćuti kad ne može da ispravi krivu Drinu. Mala smo mi zemlja da se odupremo velikim.
Kakav smo mi to narod? Dali smo zaista tako hrabri, ponosni i junaci.
Da smo zaista takvi, onda ne bi imali tz. Bošnjake ni Hrvate koji nas pataološki mrze baš iz toga razloga što se dičimo onim što nemamo.
Svaki od njih to zna i svaki u sebi će pomisliti „Pogledajte nas, i mi smo bili Srbi. Što ste vi bolji?“
E jeste, život je paradoksalan. Ne može ljubav bez mržnje, toplo bez hladnog, slatko bez gorkog „Al smiješano se najslađe pije“ reče jednom Njegoš. Dok to ne shvatimo, ne sagledamo sopstevnu dušu, teško nama.
Niko od nas ne zna kakve gene u sebi nosi a sve dok sam da su najveći zagriženi Srbi koji neodoljivo liče na Turke ili Arape dok su poneki veliki bosanski muslimani ostali beli sa plavim očima i kosom. Pola pola.
Pa zar zbog toga da pijemo krv jedan drugom?
Pitam primitivce ili te politikante. Ima nešto drugo što nas čini manje više ljudskim bićima. Žaba ne može biti bez bare pa ni čovek bez sredine koja ga formira.