Пише: Мићо Ступар, Сиднеј

Сада ми је јасно.
Када се упустиш у неку фолозофију, онда је мораш довести до краја.
Ако констатујеш неки проблем, онда мораш да нађеш решење а не само да се задржиш на констатацији.

У нашем послератном социјално-политичком животу било је карактеристично стање политиканства. Створено је, не политичко, већ политиканско друштво које нам данас разједа душу. Сваки Србин је, а приори, по сопственом убеђењу ,“политички геније“. Сваки има своју сопствену „иделогију“, која је директно супротна саговорнику, макар оне биле суштински исте.

Код таквих, најчешће „пријатеља“, па чак и чланова најуже породице који ће те посаветовати да не „трчиш пред руду“, „не може шут против рогатог“, „шта си ти један против опште ситуације“, „сувише си ти мали и безначајан да се буниш и идеш против моћи“… и тако у недоглед. ]ути и гледај своја посла.

Посматрам двојицу. Очигледно су добри познаници и ступили су у „разговор“ са већ неким предубеђењем. Тема Милошевић. Један тврди да је Милошевић био добар по Србију а други га оцењује као мафијаша.
Обојица истичу да би били бољи од Милошевића да су били на његовом месту.
Већ у почетку двојица саговорника су исказали неко нестрпљење, подигли су гласове и плажа се орила, јер су били веома грлати. Брзо су и завршили, веома љути један на другог заричући се да више неће проговорити мећусобно до краја живота. Да их није било срамота потукли би се.
Стојим по страни, посматрам али не равнодушно. Боли ме душа, желудац.

Обојица саговорника су високо образовани. Један завршио економију, други има завршен машински факултет. Мећутим, и један и други су убеђени да су доктори политичких наука. Тако се и понашају мислећи да политичар може бити свако. Не бих ово узео за тему да није општа ситуација у понашању Срба .
Управо то примећијемо сви. Правимо вицеве на ту српску особину, констатујемо, али не знамо разлог и немамо решење да изађемо из зачарног круга који нас уништава упркос грбу у коме стоје четири С.

ЗНАЧИ СТВАР ЈЕ ВЕОМА ОЗБИЉНА.
Шта се заправо дешава: Да констатујемо. КОНСТАТОВАНО.
Хајдучка крв, бунт, самосвест, отреситост код једних а подаништво, снисходљивост, страх и поштовање власти код других. То нам је историјска подлога. Послератно време ту подлогу је нађубрило социјално-политичко стање. Једна прерано, вештачки увезена идеологија, комунизма, пуна заблуда и преувеличаних идеја о једнакости свега и свачега. Свако је газда и нико није био газда. Из каменог доба одједном у комунизам.

Организације, „широких маса“ радног народа, социјалистички савез, омладина, пионири, радничке организације, борци, комунисти, синдикалци, социјалистички савез радног народа….
Сви су они држали честе састанке у радно време, констатовали ове или оне недостаке и тиме се задовољавали.
У ствари, задовољан је био само онај који је смогао снаге да констатује недостаке и на тај начин, напредовао.
Партијски састанци су били пуни оних који констатују. Такви су били многобројни. Конгреси на којима је било по неколико хиљада делегата, јели, пили, лумповали у радно време и нико није израчунао број изгубљених радних дана због тога. Онда смо се похвалили бројем од преко 350.000 радника који су ушли у самоуправне органе. Толики број најбољих радника извучен из производње и убачен у политику. Самоуправни одбори, састанци без краја. Добар радник почиње да бива нерадник и лош политичар, политикант. Све су они добро знали и констатовали али решења нису могли наћи јер није имао ко да их спроведе. У производњи је остао све сами лош радник, пола радник пола сељак, забушант, који је узимао боловање да обрађује парче земље. Тако је на историјску подлогу легло лепо гнојиво, плодно тле за необуздано бујање политиканата. Масовно политиканство.

Ово је костатација, коју наши социолози нису проучавали ни проанализирали а то је каста наших интелектуалаца страшљиваца и слепаца. Нису имали смелости да научно проанализирају негативне стране радничког самоуправљања, јер је то била светиња у коју се није смело дирнути.

Те особине је искористио спољни непријатељ, долио уље на ватру и разбуцао нас на све четири стране света. Последице осећамо и констатујемо али лека још нико не нуди. Нашу болест понели смо са собом, живимо са њом тако да смо већ свикли и навикли као на хроничну невољу, којој нема лека.

Политиканству стати ногом за врат јесте српска дужност најсветија.
Како. Не трпај се тамо где ти није место и где ниси надлежан.
Ако си електротехнички инжењер, не трпај се за председника монархистичке партије, ако си лекар, не трпај се за министра, и председника владе или амбасадора. То су исто занати као и обућарски.
Хоћу рећи, ово време је карактеристично по томе што на надлежна места долазе ненадлежни људи. Не може обућар одмах возити боинг 707.

За ту технику ипак треба неко образовање и пракса а не богом дани самопроизведени геније. Па ни те особине ти не вреде много ако директно ниси укључен у догађања, ако не познајеш чињенице већ их измишљаш. Код паметног човека то правило би требало да буде начин лепог понашања. Бон тон.
Е па, када се већ свако трпа у политику а највише они који о политици немају појма, онда се праве „паметне главе“ повлаче и бојно поље препуштају оним који политику схватају као фабрику новца части и угледа тј. свих лепих посластица стечених без рада.

Погледајмо српске интелектуалце или њихове представнике академике.
Својевремено су били активни у безначајним трвењима око критике дебелог и танког јера и по тој основи потпаљивали ватру национализма а данас кад су сагледали последице, нема их на јавној сцени. Као да не постоје.

Кад је председник Николић дошао код њих да затражи помоћ од „мудрих глава“ одговорио му Матија Бећковић – „Што си дошао код нас. Хоћеш да се сакријеш иза нас у случају неуспеха.“
Уплашили се академици да им не падне академска круна са главе.
]уте и уживају у своме комодитету а тапшу једни друге по раменима хвалећи понеку „одважну главу“ која се усуди да констатује како нам земљу и понос гази непријатељ уништавајући је корак по корак. „Глупак“ рећи ће, „иде главом кроз зид, страдаће ко жути“. Што не ћути кад не може да исправи криву Дрину. Мала смо ми земља да се одупремо великим.
Какав смо ми то народ? Дали смо заиста тако храбри, поносни и јунаци.
Да смо заиста такви, онда не би имали тз. Бошњаке ни Хрвате који нас патаолошки мрзе баш из тога разлога што се дичимо оним што немамо.
Сваки од њих то зна и сваки у себи ће помислити „Погледајте нас, и ми смо били Срби. Што сте ви бољи?“
Е јесте, живот је парадоксалан. Не може љубав без мржње, топло без хладног, слатко без горког „Ал смијешано се најслађе пије“ рече једном Његош. Док то не схватимо, не сагледамо сопстевну душу, тешко нама.
Нико од нас не зна какве гене у себи носи а све док сам да су највећи загрижени Срби који неодољиво личе на Турке или Арапе док су понеки велики босански муслимани остали бели са плавим очима и косом. Пола пола.
Па зар због тога да пијемо крв један другом?
Питам примитивце или те политиканте. Има нешто друго што нас чини мање више људским бићима. Жаба не може бити без баре па ни човек без средине која га формира.