Пише: Мићо Ступар, Сиднеј
Када пристигне јесен и оголе крошње дрвећа поглед ми стално лети међу оголеле гране. Тамо се задржи на тамнозеленим грудвама попут гнезда црних врана. То је дрвеће заражено паразитном биљком имелом, која живи од сокова дрвета и загађене атмосфере, свуда где допре угљен моноксид издувних гасова савремене цивилизације. Сећам се детињства и грмечке шуме у којој на дрвећу није било те заразе, а сада је има свуда поред путева и железнице. Заражено дрво имелом нема шансе. Имела му исиса сокове, дрво се суши и умире а имела лако пређе на друго, треће и ускоро цела шума зацрни од тамно зелених букета имеле.
Једини лек је да се заражено дрво посече и спали.
Посматрам то. Нешто болно ми се гомила у души кварећи ми осећај уживања при погледу на дрвеће. Препозајем разлог те непријатности.
Цивилизација нам доноси сличну болест међу људе. Као оно здраво дрво нападнуто паразитом имеле, тако и сваки здрав човек има своју „имелу“ у виду паразита, манипулатора људима који се прикачи на човека, сисући му животне сокове све до исцрпљења и смрти. Као и имеле, ова врста људских празита се веома брзо шири и прераста у епидемију.
Нова технолошка цивилизација доноси нове могућности а једна од тих је могућност компјутерског тзв. ОН ЛИНЕ БИЗНИСА. Пензија ми не задовољава све потребе и хајде да нешто покушам допунски да зарадим преко тог он-лине. Не лежи враже, тамо већ засели МАНИПУЛАТОРИ, КРИМИНАЛНА ИНТЕРНЕТ МАФИЈА и мој компјутер одједном би загушен разним примамљивим понудама о брзом богаћењу. Најчешће ми се нуди „Амерички сан“, бесна луксузна кола, виле на златним обалама, сладак живот без рада, јахте, хеликоптери, авиони….. промена свести у смислу остварења свих тих снова, нада да ће све то да се деси у веома кратком времену и за малу цену од свега једног до сто-двеста долара унапред плаћених. Све то долази из Америке, земље снова. Маса људи се хвата на та слатка обећања и пуни наде плаћају годинама, док не схвате до крајности вешто смишљену манипулацију, али кад је већ касно и кад им је исисан и задњи долар из xепа. Ова епидемија се шири попут пожара али има и она друга суптилнија којој сам и ја жртва. Жртва интимних „пријатеља“.
Приђе ти „пријатељ“ или „пријатељица“ ласкавац, пун лепих слатких речи и обећања, подстиче наду и уверење у успех, а све у скривеној намери да му учиниш фундаменталну услугу, а он ће се одужити на овај или онај начин.
Учиниш и почнеш да чекаш обећано али оно никад не стиже. Стално се из неког разлога одлаже у недоглед и то увек уз неко ново обећање, ласку, израз „искрености“. Може то тако да се продужи годинама па и кад приметиш да си вешто манипулисан, више ти није важно, јер си се навикао, па ти чак годи.
Имам познаника, талентован архитекта. Наиван, несналажљив у тражењу посла, јер мисли да је његов таленат свима видљив.
Прикачио му се безвредан познаник, као пријатељ, понудио сарадњу, као заједно ће направити велики бизнис, јер он има познанике. Донео од познаника неке идеје да их архитекта обради и овај се даде на посао.
Пројекат завршио, пријатељ га узео али пара нема, а ни пројекта. Имају само нова обећања и нова надања. Тако у недоглед већ пуних осам година.
Архитекта сав исцрпљен од силног посла и ноћног рада, разболео се, има породицу, двоје малолетне деце, пропада да би одржао децу и брак и што се више труди све дубље пада, а жена већ прети да ће га оставити а деца ће пропасти у бездан. Везао се за свог манипулатора и пропада као људско биће. Нема снаге да га скине са грбаче. Огроман напор и уложени рад и даље одлаже у рупу без накнаде. Остаје само неко надање којим га пуни манипулатор.
Није ово једини случај. Сваки, иоле вредан , частан и наиван човек има своје манипулаторе, који се множе као имеле у ова смутна суманута времена. Опасно и подмукло је ово време.
