Здравко Чолић је са осмехом на лицу и пролећем у кораку наступио на бину Melbourne Festival Hall-a у 20.00 часова, 13-ог маја, 2017-е године, где га је узбуђено чекао максималан број посетилаца.
Његов срдачан осмех и елегантно кретање преносио је велики екран који је OnTour организација обезбедила подижући концерт на врхунски ниво. Праћен од стране осам чланова бенда, велики уметник и љубитељ публике је заробио дух посетилаца не само својим непревазиђеним вокалом, већ огромном количином позитивне енергије коју је успевао да усмери на сваког појединачно. Публика га је опчињено пратила аплаузом и снагом властитих гласова певајући песме попут “Чија је оно звијезда”, “Станица Подлугови”, “Ноћ ми те дугује” и “Ој, дјевојко селен велен”.
Како је концерт одмицао, и атмосфера достизала тачку усијања, Здравко је одлучио да мало охлади прве редове публике па их је пошприцао водом која је постигла учинак уља на ватри и само још више разгалила публику.
После пуна три сата певања, уз само једну паузу од пет минута, Здравко је попут дечачића стрчао са бине и топло дочекао бројне VIP посетиоце који су се утркивали да што пре говоре и сликају се са њим. Са јединственом топлотом, једноставним човекољубљем и срдачношћу дочекао је и Српски глас.
Здравко, да ли Вам је овогодишња аустралијска турнеја и организација турнеје од стране Милице и Милана Црнчевића оставила неки специфичан утисак?
Ево, послије седам-осам година ето нас опет у Аустралију. И на Новом Зеланду. До сада нисмо никада били на Новом Зеланду. Било је дивно. Морамо похвалити организаторе Милана и Милицу који су направили неколико јако лијепих концерата. И ево, са нама су и у овој причи. Лијепо је да се појави неко нови ко препознаје добру организацију и подиже цијелу нашу причу на неки нови ниво него што је онај обичан кафански. То је питање имиџа и препознавања самог бизниса, и умјетности, коју неко ради. Наравно, то може бити и народна музика, озбиљна музика/сериозна… Може бити рокенрол и поп музика, али је битно да неко препозна и нашим људима донесе нешто што ће бити мало боље организовано него што је то можда било у неким прошлим временима. То је битно, и ја се OnTour организацији овом приликом и захваљујем.
Кад се вратите уназад кроз каријеру дугу четири деценије који вам је њен аспект најдражи или најупечатљивији?
Дуга је каријера кад се вратим и у групе, и на моје почетке са вокално инструменталним саставима, па касније на моју соло каријеру. Лијепа су сјећања. Најљепше је кад генерације прођу кроз твоју каријеру, кад видиш људе који те прате кроз вријеме, као што је то вечерас било. Постоје људи који те прате од неких твојих почетака. То је некако узвишено. Схватиш да твоја прича, та каријера, тај посао којим си се бавио; умјетник, музичар, пјевач и тако даље…није била без везе. То је нешто што је, значи, имало смисла. Пази- зарадиш паре, продаш плоче, све се то изгуби, али… Та емоција и љубав која остаје, везана за публику, је нешто што једино има смисла, и дакле, нешто што се памти.
Опробали сте се и у писању песама. Да ли су у питању текстови или музика?
Па, музика. Отприлике сам се некад потписао као аутор текста, али више су то мелодије које сам радио у задњих петнаестак година.
Запад сматра да је музика 90 посто песме, а текст 10 посто. На истоку је управо супротно. Какво је Ваше мишљење о томе?
За мене је мелодија важнија од текста. Међутим, пјесма или било какав албум без добрих текстова не може да изађе на право код нас. Ако немаш неку поруку у текстовима јако је тешко да ће изаћи на право, и то је нека истина жива.
А истина жива је да су многе Здравкове песме изашле на право и донеле упечатљиву поруку, као и песма “Ти си ми у крви”, која је као завршна нумера концерта изашла са перфектно наштимованих гласних жица балканског славуја и нашла се по ко зна који пут у нашој крви.
Фото: Нино Филиповић
