Piše: Saša Janković
Dešavanja u Sidneju, posebno u njegovom zapadnom delu, poslednjih par meseci često podsećaju na neke scene iz „zone sumraka“, ili iz nekog jeftinog horor filma. Da li je neko mogao samo da pretpostavi pre dva meseca, da će Sidnej prestići Melburn u surovim kovid merama, besmislenim restrikcijama i represijama nad sopstvenim građanima? Danas smo izgleda došli do vrha ledenog brega, kada je Sidnej i zvanično ugazio u „živo blato“, iz kog će se teško izvući sa sadašnjom vladom Novog Južnog Velsa. Nove mere, sada već ogoljenog, zdravstvenog aparthejda, koje su najavljene podelom građana na one koji su vakcinisani protiv kovida i one koji to nisu, ostaviće teške posledice na sve stanovnike Novog Južnog Velsa. Zaista je teško zamisliti, da će ta nekada progresivna australijska država u skorije vreme moći da izađe iz sadašnjih totalitarnih voda.
Konstantno širenje straha, panike i histerije, koje dolazi od lidera ove države su potpuno van okvira realnog života i ikakvog osećaja za stvarnost. Rečenice koje su jedno vreme ponavljale premijerka Gledis Beredžiklijan i glavna zdravstvena činovnica Keri Čent: „nemojte da razgovarate sa svojim komšijom“ obišle su čitav svet uzduž i popreko. Svet jednostavno ne može da veruje šta se tamo dešava, pa mnogi još uvek misle da je u pitanju samo neki skeč ili montaža. Često sam poslednjih nedelja imao upite mojih prijatelja iz celog sveta o tome šta se zapravo tamo dešava. U međuvremenu, informacije sa terena dobiju i drugu pa čak i treću dimenziju. Tako je poziv vojsci da pomogne u disciplinovanju onih koji krše restrikcije, u svetu shvaćen kao izlazak tenkova na ulice u borbi protiv „nevidljivog neprijatelja“. Svet se bukvalno šegači sa građanima Sidneja, jer im pre svega njihova vlast za to itekako daje povoda. Nedavno je pomenuta Keri Čent, ponovo bila hit na internetu kada je izjavila: „da ima san o tome kako će bukvalno svi stanovnici Novog Južnog Velsa biti vakcinisani“. Otišla je vrlo brzo i korak dalje pa je onda izjavila da će njeni sugrađani uskoro primati vakcine protiv kovida baš svake sezone, možda čak i u dalekoj budućnosti. Ipak jedna od njenih najluđih rečenica bila je kad je izjavila, da će „post-lokdaun Sidnej biti novi svetski poredak“. Verujem da ona verovatno i ne zna prave odrednice „novog svetskog poretka“, ali će njena izjava sigurno ostati upamćena kao jedna od najglupljih svih vremena! U šta se ova relativno mirna osoba, sve do pre par meseci, pretvorila izgleda nikom više nije jasno. Za konstanto širenje straha i panike, ona bi svakako kao glavni zdravstveni činovnik odavno trebalo da bude smenjena. Ono što je samo poslednjih par nedelja Čentova izjavljivala, možda ipak ne bi trebalo ni komentarisati, jer što bi naš narod rekao: „to nisu čista posla“.
Kao što sam više puta naglašavao od početka ove zdravstvene krize, lično nisam protiv vakcinacije, već samo za slobodu ličnog izbora po tom pitanju. Podržavam svaki napor federalne i svih ostalih državnih vlada da se iz ove krize što pre izađe, ali naravno sve ima svoju granicu. Nedavno sam razgovarao sa prijateljima iz Sidneja, koji su ugledni zdravstveni radnici i oboje kompletno vakcinisani. Delimo zajednički stav po pitanju aktuelne krize, ali ni oni sami nisu mogli da pretpostave da će stvari otići tako predaleko. Naime, sada i njihova šesnaestogodišnja ćerka mora da se vakciniše da bi na primer otišla kod frizera. Ovo je bila samo kap koja je prelila čašu, kada su ovi inače vrhunski stručnjaci u svojim oblastima, doneli odluku da se uskoro po svaku cenu vrate u Srbiju. Tako je Australija zahvaljujući svojoj katastrofalnoj i bezumnoj politici u poslednjih godinu ipo dana, možda i zauvek izgubila jednog vrhunskog kardio-hirurga sa dvadeseto-godišnjim profesionalnim iskustvom. Naravno, ovo je samo jedan primer za koji lično znam, ali ih je nažalost na hiljade. Takođe, znam i nekoliko mlađih i vrlo uspešnih ljudi iz Sidneja i Melburna, koji su se od početka pandemije preselili u Srbiju, i ne pada im na pamet da se vraćaju, iako su ovde rođeni i živeli sve do početka pandemije.
Prema zvaničnim informacijama oko 38.000 Australijanaca je apliciralo za izlazak iz zemlje samo u poslednjih mesec dana. Skoro polovina zahteva je bila na duže od tri meseca. Po ugledu na stari komunistički metod samo dve trećine njih je i dobilo dozvolu vlasti da napuste zemlju. Broj ovakvih zahteva rekordno raste iz meseca u mesec i vlastima postaje sve teže da se izbore sa obradom istih. Pretpostavlja se da se mnogi od njih i ne obrađuju pravilno, već samo rutinski. Tako je jedna moja prijateljica iz Melburna, prošlog meseca sa zahtevom da izađe iz zemlje na duže od tri meseca, prvo bila odbijena, da bi samo nakon par dana i ponovljene aplikacije, njen zahtev bio odobren. Prema njenim rečima, ona doslovce ništa nije promenila u svojoj ponovljenoj aplikaciji. Ovo samo svedoči o haosu, u kom se čitava Australija već duže vreme nalazi, i bez jasnog nagoveštaja kada će ludilo prestati. Iz mog bližeg okruženja vidim da su Australijanci veoma ljuti i umorni od svega što im se dešava, jer je sve već odavno izašlo iz okvira pandemije. I dok Velika Britanija, i zvanično od ove nedelje, potpuno odustaje od takozvanih kovid propusnica, čak i za noćne klubove i velike koncerte, australijske vlasti izgleda tek planiraju da ih uvode. Britanci nisu ni uvodili takozvane propusnice, ali je bilo nekih predloga da se one uvedu. Naravno, i oni su se na kraju dozvali pameti i shvatili da ovaj haos donosi dobro samo nekolicini, dok svi ostali pate i trpe. Ima li granice ljudskom strpljenju, oduvek su se pitali svi tirani? Neki to shvate dok još ne bude prekasno po njih same. Ovi ostali idu do kraja, sve dok cena ljudske slobode ne postane previsoka, a život u ne-slobodi većini postane nepodnošljiv.
