Пише: Саша Јанковић
Дешавања у Сиднеју, посебно у његовом западном делу, последњих пар месеци често подсећају на неке сцене из „зоне сумрака“, или из неког јефтиног хорор филма. Да ли је неко могао само да претпостави пре два месеца, да ће Сиднеј престићи Мелбурн у суровим ковид мерама, бесмисленим рестрикцијама и репресијама над сопственим грађанима? Данас смо изгледа дошли до врха леденог брега, када је Сиднеј и званично угазио у „живо блато“, из ког ће се тешко извући са садашњом владом Новог Јужног Велса. Нове мере, сада већ огољеног, здравственог апартхејда, које су најављене поделом грађана на оне који су вакцинисани против ковида и оне који то нису, оставиће тешке последице на све становнике Новог Јужног Велса. Заиста је тешко замислити, да ће та некада прогресивна аустралијска држава у скорије време моћи да изађе из садашњих тоталитарних вода.
Константно ширење страха, панике и хистерије, које долази од лидера ове државе су потпуно ван оквира реалног живота и икаквог осећаја за стварност. Реченице које су једно време понављале премијерка Гледис Береџиклијан и главна здравствена чиновница Кери Чент: „немојте да разговарате са својим комшијом“ обишле су читав свет уздуж и попреко. Свет једноставно не може да верује шта се тамо дешава, па многи још увек мисле да је у питању само неки скеч или монтажа. Често сам последњих недеља имао упите мојих пријатеља из целог света о томе шта се заправо тамо дешава. У међувремену, информације са терена добију и другу па чак и трећу димензију. Тако је позив војсци да помогне у дисциплиновању оних који крше рестрикције, у свету схваћен као излазак тенкова на улице у борби против „невидљивог непријатеља“. Свет се буквално шегачи са грађанима Сиднеја, јер им пре свега њихова власт за то итекако даје повода. Недавно је поменута Кери Чент, поново била хит на интернету када је изјавила: „да има сан о томе како ће буквално сви становници Новог Јужног Велса бити вакцинисани“. Отишла је врло брзо и корак даље па је онда изјавила да ће њени суграђани ускоро примати вакцине против ковида баш сваке сезоне, можда чак и у далекој будућности. Ипак једна од њених најлуђих реченица била је кад је изјавила, да ће „пост-локдаун Сиднеј бити нови светски поредак“. Верујем да она вероватно и не зна праве одреднице „новог светског поретка“, али ће њена изјава сигурно остати упамћена као једна од најглупљих свих времена! У шта се ова релативно мирна особа, све до пре пар месеци, претворила изгледа ником више није јасно. За константо ширење страха и панике, она би свакако као главни здравствени чиновник одавно требало да буде смењена. Оно што је само последњих пар недеља Чентова изјављивала, можда ипак не би требало ни коментарисати, јер што би наш народ рекао: „то нису чиста посла“.
Као што сам више пута наглашавао од почетка ове здравствене кризе, лично нисам против вакцинације, већ само за слободу личног избора по том питању. Подржавам сваки напор федералне и свих осталих државних влада да се из ове кризе што пре изађе, али наравно све има своју границу. Недавно сам разговарао са пријатељима из Сиднеја, који су угледни здравствени радници и обоје комплетно вакцинисани. Делимо заједнички став по питању актуелне кризе, али ни они сами нису могли да претпоставе да ће ствари отићи тако предалеко. Наиме, сада и њихова шеснаестогодишња ћерка мора да се вакцинише да би на пример отишла код фризера. Ово је била само кап која је прелила чашу, када су ови иначе врхунски стручњаци у својим областима, донели одлуку да се ускоро по сваку цену врате у Србију. Тако је Аустралија захваљујући својој катастрофалној и безумној политици у последњих годину ипо дана, можда и заувек изгубила једног врхунског кардио-хирурга са двадесето-годишњим професионалним искуством. Наравно, ово је само један пример за који лично знам, али их је нажалост на хиљаде. Такође, знам и неколико млађих и врло успешних људи из Сиднеја и Мелбурна, који су се од почетка пандемије преселили у Србију, и не пада им на памет да се враћају, иако су овде рођени и живели све до почетка пандемије.
Према званичним информацијама око 38.000 Аустралијанаца је аплицирало за излазак из земље само у последњих месец дана. Скоро половина захтева је била на дуже од три месеца. По угледу на стари комунистички метод само две трећине њих је и добило дозволу власти да напусте земљу. Број оваквих захтева рекордно расте из месеца у месец и властима постаје све теже да се изборе са обрадом истих. Претпоставља се да се многи од њих и не обрађују правилно, већ само рутински. Тако је једна моја пријатељица из Мелбурна, прошлог месеца са захтевом да изађе из земље на дуже од три месеца, прво била одбијена, да би само након пар дана и поновљене апликације, њен захтев био одобрен. Према њеним речима, она дословце ништа није променила у својој поновљеној апликацији. Ово само сведочи о хаосу, у ком се читава Аустралија већ дуже време налази, и без јасног наговештаја када ће лудило престати. Из мог ближег окружења видим да су Аустралијанци веома љути и уморни од свега што им се дешава, јер је све већ одавно изашло из оквира пандемије. И док Велика Британија, и званично од ове недеље, потпуно одустаје од такозваних ковид пропусница, чак и за ноћне клубове и велике концерте, аустралијске власти изгледа тек планирају да их уводе. Британци нису ни уводили такозване пропуснице, али је било неких предлога да се оне уведу. Наравно, и они су се на крају дозвали памети и схватили да овај хаос доноси добро само неколицини, док сви остали пате и трпе. Има ли границе људском стрпљењу, одувек су се питали сви тирани? Неки то схвате док још не буде прекасно по њих саме. Ови остали иду до краја, све док цена људске слободе не постане превисока, а живот у не-слободи већини постане неподношљив.
