Piše: Saša Janković
Korupcija u Australiji je relativno blaga pojava u odnosu na većinu ostalih država u svetu. Organizacija „Transparency International’s“ je u svom istraživanju 2019. godine stavila Australiju na 12. mestu od 180 zemalja po takozvanom indeksu percepcije korupcije. Australija po tom istraživanju ima 77 indeksnih poena dok prve dve države Danska i Novi Zeland imaju 10 poena više. Bolje od Australije na toj listi su i države poput Švajcarske, Holandije, Norveške i Nemačke. Ako je za utehu mi imamo isti broj poena kao i Austrija, Kanada i Velika Britanija. Iako je Australija već par godina unazad slično pozicionirana na ovoj tabeli evidentan je drastičan pad od 6 mesta u odnosu na 2012. godinu. Ovo jeste trend i taj pad zaista može biti zabrinjavajući. Da li mi generalno kao društvo brinemo uopšte o tome, veliko je pitanje? Po jednom drugom istraživanju ovog fenomena došlo se do zaključka da „korupcija Australiji raste i da je najrasprostranjenija među medijima, sindikatima i političkim partijama“.
Koliko je ova činjenica o stepenu korupcije značajna za nesmetani razvoj jednog društva? Mogu li se ostali društveni segmenti uopšte analizirati bez ovog fenomena? Ima li uopšte ozbiljnog napretka u ekonomiji jedne zemlje ako korupcija makar i minimalno raste iz godine u godinu? Na ova pitanja nije lako odgovoriti jer korupcija ma koliko god bila nevidljiva je po pravilu prožeta čitavim društvom. Zato je u razvijenim zemljama poput Australije vrlo teško primetiti njen stvarni uticaj sve dok se ne pojavi neki skandal većih razmera. Oni na žalost ipak nisu retki i s vremena na vreme imamo šokantne vesti. Jedna od njih je i nedavno započeta istraga o kupovini zemlje za budući aerodrom u Zapadnom Sidneju. Naime, federalna vlada je za nešto više od 12 hektara zemlje u julu 2018. godine platila oko 30 miliona dolara kompaniji „The Leppington Pastoral“ čiji su vlasnici proizvođači mleka i farmeri Toni i Ron Perič. Ova je cena, ustanovila je posebna istraga, bila najmanje 22 puta veća od realne tržišne u to vreme! Naravno, ne bi to možda bilo tako važno da kupac nije bila aktuelna federalna vlast i da nije plaćeno novcem australijskih poreskih obveznika. Koliko će daleko ova medijska priča otići, verovatno ne mnogo dalje od sadašnjih rezultata. Jer vladini zvaničnici uvek mogu reći da su bili primorani da za potrebe novog aerodroma kupe zemlju „nepristojnom ponudom“ pošto vlasnici nisu bili zainteresovani da je prodaju. Tako je cena zemlje dostigla 22 puta veću cenu iako klasične licitacije nije ni bilo. Vrlo je teško dokazati u ovom konkretnom slučaju da je ova prodaja bila nameštena iako je više nego očigledno da to izgleda baš tako. Postavlja se logično pitanje da li se ovakvom trgovinom može apsolutno sve relativizovati u društvu? Naš narod često voli da kaže „pare vrte gde burgija neće“. Ovaj princip izgleda da i federalna vlada vrlo dobro razume.
No, ovaj slučaj nije usamljen i ima mnogo sličnih primera na primer i u Viktoriji i u drugim australijskim državama. Gotovo svi državni projekti su po pravilu debelo preplaćeni naravno uvek novcem poreskih obveznika. Posebno su u Viktoriji aktuelni državni projekti vezani za železničku i putnu infrastrukturu gde privatne kompanije dobijaju višemilionske iznose za poslove koji realno vrede mnogo manje. Neretko kompanije dobijaju i po nekoliko desetina puta veću sumu nego što im to realno pripada. Sve su te kompanije po pravilu vrlo važni donatori i liberala i laburista. Jednostavno, sve je u okvirima zakona legalno i čisto kao suza i naravno nije zabranjeno. Na primer vlasnik neke kompanije može biti donator partije na vlasti a kasnije se izboriti i za posao decenije ako mu se „posreći“. Ako vlada to jest njeni eksperti smatraju da na primer neki posao vredi 100 miliona dolara to se obično uzima kao „zdravo za gotovo“ i privatne kompanije će se samo „uhvatiti u kolo“. Ovakav vid poslovanja tuđim novcem postao je vrlo popularan poslednjih decenija ne samo u Australiji već i u čitavom zapadnom svetu. I opet sve je legalno jer nema konkretnih dokaza da je bilo šta protivno zakonu. Da li je korupcija nevidljiva ili je samo legalizovana i duboko inkorporirana u sistem? Ovo pitanje postaće sve značajnije u godinama koje dolaze jer realno novca će po svim ekonomskim prognozama biti sve manje pa će zato i svima nama biti važno kako ga zaista i trošimo. Ono što bi svi trebalo da znamo je da javni dug Australije stalno raste i da u stvari svi mi zajedno danas nesavesno trošimo ono što će verovatno naša deca jednog dana morati da vraćaju.
