Пише: Саша Јанковић
Корупција у Аустралији је релативно блага појава у односу на већину осталих држава у свету. Организација „Transparency International’s“ је у свом истраживању 2019. године ставила Аустралију на 12. месту од 180 земаља по такозваном индексу перцепције корупције. Аустралија по том истраживању има 77 индексних поена док прве две државе Данска и Нови Зеланд имају 10 поена више. Боље од Аустралије на тој листи су и државе попут Швајцарске, Холандије, Норвешке и Немачке. Ако је за утеху ми имамо исти број поена као и Аустрија, Канада и Велика Британија. Иако је Аустралија већ пар година уназад слично позиционирана на овој табели евидентан је драстичан пад од 6 места у односу на 2012. годину. Ово јесте тренд и тај пад заиста може бити забрињавајући. Да ли ми генерално као друштво бринемо уопште о томе, велико је питање? По једном другом истраживању овог феномена дошло се до закључка да „корупција Аустралији расте и да је најраспрострањенија међу медијима, синдикатима и политичким партијама“.
Колико је ова чињеница о степену корупције значајна за несметани развој једног друштва? Могу ли се остали друштвени сегменти уопште анализирати без овог феномена? Има ли уопште озбиљног напретка у економији једне земље ако корупција макар и минимално расте из године у годину? На ова питања није лако одговорити јер корупција ма колико год била невидљива је по правилу прожета читавим друштвом. Зато је у развијеним земљама попут Аустралије врло тешко приметити њен стварни утицај све док се не појави неки скандал већих размера. Они на жалост ипак нису ретки и с времена на време имамо шокантне вести. Једна од њих је и недавно започета истрага о куповини земље за будући аеродром у Западном Сиднеју. Наиме, федерална влада је за нешто више од 12 хектара земље у јулу 2018. године платила око 30 милиона долара компанији „The Leppington Pastoral“ чији су власници произвођачи млека и фармери Тони и Рон Перич. Ова је цена, установила је посебна истрага, била најмање 22 пута већа од реалне тржишне у то време! Наравно, не би то можда било тако важно да купац није била актуелна федерална власт и да није плаћено новцем аустралијских пореских обвезника. Колико ће далеко ова медијска прича отићи, вероватно не много даље од садашњих резултата. Јер владини званичници увек могу рећи да су били приморани да за потребе новог аеродрома купе земљу „непристојном понудом“ пошто власници нису били заинтересовани да је продају. Тако је цена земље достигла 22 пута већу цену иако класичне лицитације није ни било. Врло је тешко доказати у овом конкретном случају да је ова продаја била намештена иако је више него очигледно да то изгледа баш тако. Поставља се логично питање да ли се оваквом трговином може апсолутно све релативизовати у друштву? Наш народ често воли да каже „паре врте где бургија неће“. Овај принцип изгледа да и федерална влада врло добро разуме.
Но, овај случај није усамљен и има много сличних примера на пример и у Викторији и у другим аустралијским државама. Готово сви државни пројекти су по правилу дебело преплаћени наравно увек новцем пореских обвезника. Посебно су у Викторији актуелни државни пројекти везани за железничку и путну инфраструктуру где приватне компаније добијају вишемилионске износе за послове који реално вреде много мање. Неретко компаније добијају и по неколико десетина пута већу суму него што им то реално припада. Све су те компаније по правилу врло важни донатори и либерала и лабуриста. Једноставно, све је у оквирима закона легално и чисто као суза и наравно није забрањено. На пример власник неке компаније може бити донатор партије на власти а касније се изборити и за посао деценије ако му се „посрећи“. Ако влада то јест њени експерти сматрају да на пример неки посао вреди 100 милиона долара то се обично узима као „здраво за готово“ и приватне компаније ће се само „ухватити у коло“. Овакав вид пословања туђим новцем постао је врло популаран последњих деценија не само у Аустралији већ и у читавом западном свету. И опет све је легално јер нема конкретних доказа да је било шта противно закону. Да ли је корупција невидљива или је само легализована и дубоко инкорпорирана у систем? Ово питање постаће све значајније у годинама које долазе јер реално новца ће по свим економским прогнозама бити све мање па ће зато и свима нама бити важно како га заиста и трошимо. Оно што би сви требало да знамо је да јавни дуг Аустралије стално расте и да у ствари сви ми заједно данас несавесно трошимо оно што ће вероватно наша деца једног дана морати да враћају.
