Piše: Saša Janković
Prošlonedeljna vest da se započeta imunizacija britansko-švedskom vakcinom „Astra Zeneka“ u Australiji privremeno obustavlja za mlađe osobe od 50 godina izazvala je već mnogo oštrih polemika. Federalna vlada je ipak nemilo poslušala preporuku zdravstvenih vlasti i donela hrabru odluku koja joj svakako neće doneti mnogo političke koristi. Iako je reč o relativno malom broju slučajeva izazivanja krvnih ugrušaka kod vakcinisanih osoba za one kojima se to desi posledice svakako mogu biti fatalne. Posebno se rizik povećava kod mlađih osoba kojima korona virus ionako nije mnogo naškodio u poslednjih godinu dana. Prema jednom istraživanju u avgustu prošle godine čak 59 odsto ispitanih građana Australije je odgovorilo da će sigurno primiti vakcinu protiv korona virusa dok je taj broj u januaru ove godine opao na samo 44 procenata. Nakon najnovijih problema sa „Astra Zenekom“ jasno je da će taj broj sada opasti još više jer se poverenje u vakcinu kruni iz dana u dan. Vlada je zato brže bolje naručila novih 20 miliona doza ovog puta američko-nemačke „Fajzer Biotek“ vakcine ali se ta isporuka sigurno neće obaviti do oktobra ove godine. Tako je federalni premijer Skot Morison javno odustao od svih rokova za vakcinaciju Australijanaca koje je opet pritom sam sebi postavljao više puta. Sada je manje više izvesno da se čak ni oni koji to žele neće moći vakcinisati do kraja ove godine. Zašto je federalna vlada sve vreme uporno potencirala „Astra Zeneka“ vakcinu ostaje da se vidi ali je svakako time načinjena velika šteta zamišljenom procesu vakcinacije u celini. Dok se na primer Srbija u mnogim stranim medijima opisije kao „meka za vakcinaciju“ jer njeni građani mogu slobodno da biraju koju vakcinu žele, Australija u ovom trenutku ima samo „Astra Zeneku“ i to uglavnom za starije od 50 godina. Do sada je prvu dozu ove vakcine primilo tek oko milion i sto hiljada Australijanaca što je manje od 5 odsto ukupnog stanovništva. Ovim je Australija trenutno u grupi zemalja koje su tek započele ovaj proces sa vrlo neizvesnim rezultatima. Naravno, s obzirom na trenutno vrlo povoljnu epidemiološku situaciju Australija ne bi trebalo ni da žuri jer su rezultati same imunizacije teško predvidivi. Čak i u onim državama kao što je na primer Izrael gde je po zvaničnim podacima vakcinisano više od 60 odsto građana nema garancija da neće doći do još jednog talasa epidemije. Situacija sa virusom se može staviti pod kontrolu tek kada problem bude rešen na globalnom nivou u suprotnom će i Izrael kao i Australija morati da se potpuno izoluje od ostatka sveta.
Svaka pandemija ima svoje vreme i tu se malo toga može uraditi. Tako je na primer pandemija „španskog gripa“ trajala manje od dve godine i nestala iznenada kao što se i pojavila. Svet pre 100 godina izgledao je neuporedivo drugačije nego danas a najveći broj žrtava španskog gripa bile su osobe između 20 i 40 godina. I pored toga što je „španski grip“ po nekim slobodnim procenama odneo između 40 i 50 miliona života on je potpuno nestao bez vakcine i bez posebnih epidemioloških mera. Zato se ne treba čuditi što se u procesu vakcinacije ne žuri čak ni jednoj Kini sa milijardu i 408 miliona stanovnika koja je prema do sada raspoloživim podacima dala tek oko 167 miliona doza svojim građanima. U isto vreme Kina je do sada izvezla skoro isti broj „Sinofarm“ vakcina u više od 55 zemalja sveta. Znači li to da Kinezi žele da u isto vreme vide dugoročne efekte vakcine i da iz tog razloga ne žele da brzo vakcinišu prvo svoje stanovništvo? Jer poznato je da oni kao proivođači vakcine mogu da završe imunizaciju mnogo brže nego bilo ko u svetu. Iz verovatno sličnog razloga jedva 6 odsto Rusa se do sada vakcinisalo iako je Rusija prva registrovala vakcinu protiv korona virusa još sredinom prošle godine. I bez sumnje „kovid diplomatija“ tek dolazi pa su čak i Nemačka i Austrija u završnoj fazi pregovora sa Rusima oko uvoza vakcine „Sputnjik V“. Zato bi i Australija trebalo da što pre redefiniše svoje zdravstvene priorite i zaboravi na ideološku retoriku. Moj lični stav po pitanju bilo kakve vakcinacije je da to uvek mora biti stvar izbora svakog građanina i bez bilo kakvih ucena vezanih za putovanja ili druga ograničenja. Vakcinacija mora uvek ostati dobrovoljna jer samo kao takva može zadobiti poverenje građana ukoliko je zaista korisna i potrebna.
