Piše: Saša Janković
I dok već ulazim u osmi sat duge vožnje od Melburna poznatim auto-putem „Hjum Hajvej“ M-31 koji povezuje dva najveća australijska grada lagano se približavam Sidneju. Gužva na putu je sve veća a jutarnje sidnejsko sunce postaje sve prijatnije nakon prohladne melburnske noći. Sa moje desne strane ostaje gradić Kempbeltaun i konačno se spremam da skrenem ka Varovilu, prelepom mirnom sidnejskom predgrađu punom zelenila i šuma koje je odnedavno dom našeg prvog srpskog koledža na petom kontinentu.
Odmah nakon skretanja sa glavnog puta prolazim kroz fino uređenu industrijsku zonu a zatim desno i skroz pravo Sent Endrjus Roudom. Vozeći se kroz predivnu šumu obuzima me neki čudni osećaj kao da sam u srcu Šumadije. I konačno nakon desetak minuta moj prvi susret i prelepi pogled na koledž „Svetog Save“, zvanično akreditovanu školu u australijskoj državi Novi Južni Vels koja nosi ime najvećeg srpskog prosvetitelja i slavi dug našeg velikog sveca. Koledž se inače nalazi samo 20-ak minuta vožnje od Liverpula i Zapadnog Sidneja gde živi najveći broj Srba u Australiji. Vizionarski projekat Srpske pravoslavne crkve i svih australijskih Srba konačno je otvorio svoje kapije za buduće naraštaje Srba i našu pravoslavnu braću u Sidneju i okolini. Iako smo moj prijatelj, snimatelj Dragan Gavrilović i ja imali poziv vladike Siluana da prisustvujemo svečanom otvaranju 27. januara ove godine na žalost zbog epidemioloških restrikcija tada nismo mogli da krenemo put Sidneja. Planirali smo da još tada napravimo specijalnu emisiju o koledžu za Radio Televiziju Srbije ali nas je korona omela u tome. Zato je moj prvi susret sa koledžom morao da sačeka još par meseci neko bolje i mirnije vreme. Sanjarile su o ovom događaju mnoge generacije sidnejskih Srba pa nije ni meni bio problem da sačekam još malo.
Ideja o osnivanju koledža je rođena pre više od tri decenije a nakon svega što smo prošli kao narod bilo je sve manje onih koji su verovali da će koledž zaista jednog dana i biti otvoren. Ipak budućnost pripada samo onima koji u nju veruju i baš tako je bilo i ovog puta. Dolazim u vreme dvonedeljnog uskršnjeg odmora kada se prve generacije učenika koledža pripremaju za povratak u školu ali koledž ni danas ne izgleda nimalo pusto. Iako zgrada koledža deluje impresivno ceo projekat je tek na početku a nedaleko od zgrade još uvek vidim bagere i buldožere koji užurbano rade pripremajući teren za neke nove dodatne objekte koledža. Okolo same glavne zgrade sve blista a vredni radnici kose i zalivaju travu jer potrebno je sve planirane radove završiti do sledećeg ponedeljka kada će se deca nakon odmora ponovo vratiti u školske klupe.
Na vratima koledža sačekala me je direktorka škole gospođa Ana Nikolau: „Dobrodošli na koledž Sveti Sava“- sa osmehom mi se obraća. Ana je druga generacija pravoslavnih Grka u Australiji i naravno kao i svi Grci sve Srbe doživljava kao svoju braću. Započinjemo odmah razgovor kao da se znamo godinama dok Ana nestrpljivo želi da mi ponosno pokaže unutrašnjost koledža. Iz razgovora sa direktorkom saznao sam već dosta bitnih informacija o koledžu. Škola već ima 30 učenika u prvom i drugom razredu i 20-oro dece u predškolskom uzrastu. Direktorka je posebno ponosna na grb koledža „Svetog Save“ i zvanične dečje uniforme koje zaista izgledaju impresivno. Nakon par minuta ulazimo i u prostoriju gde deca uče srpski jezik, čitav jedan zid oblepljen je Vukovom azbukom. I mogao bih sa Anom da razgovaram satima ali je ipak nakon našeg snimanja i kraćeg intervjua ostavljam njenim obavezama jer učenici se za par dana vraćaju na koledž i potrebno je dosta toga uraditi.
U tačno dogovoreno vreme na televizijski intervju dolazi i sveštenik i veroučitelj Rade Radan koji je i član obrazovnog odbora koledža. Započinjemo vrlo prijatan razgovor a otac Rade se prvo zaustavlja ispred umetničkog dela beogradske autorke Veronike Đukanović na samom ulazu u zgradu. Simbolično ova predivna slika govori mnogo toga o samoj suštini ovog koledža čije je moto „Put koji vodi u život“. Slika pokazuje Hrista koji govori Svetom Savi: „Pustite decu da dolaze k meni“. Sveti Sava u rukama drži maketu koledža a pored njega je šestoro dece učenika različitih nacionalnosti u svojim narodnim nošnjama jer naravno smisao ovog koledža je da osim osnovnog obrazovanja deci pruža i hrišćansku veronauku u ljubav prema pravoslavlju. Otac Rade je posebno želeo da mi pokaže imanje na kome se nalazi koledž. Reč je o impozantnih 76 hektara od kojih dve trećine čini zaštićena šuma. I zaista, srpska zajednica u Australiji danas može biti ponosna na ovaj projekat jer je zemlja koja je kupljena 2004. godine danas u punom vlasništvu Eparhije Australijsko-novozelandske. Iste godine je ovo imanje osvetio Patrijarh Pavle koji je tom prilikom bio u poseti Australiji. Tada je osvećenju prisutvovalo oko 18.000 vernika što je po mnogim procenama bio najposećeniji događaj ikada u istoriji srpske zajednice na petom kontinentu. I eto šesnaest godina kasnije koledž je otvorio svoje prve učionice. Tako će u skorijoj budućnosti ovde osim vrtića i osnovne škole zaživeti i srednja škola čime će ceo projekat biti kompletiran.
Nakon nekoliko prijatnih sati provedenih u koledžu punog srca napuštam imanje u Varovilu. Srećan zbog materijala koji sam snimio i prikupio za emisiju o koledžu ali i pre svega ponosan kao pripadnik srpske zajednice što je ovaj grandiozni projekat konačno postao stvarnost. Za par dana ovde će se ponovo čuti dečja graja na radost i sreću svih nas koji verujemo da je otvaranje ovog koledža jedan od najvažnijih događaja u istoriji svih australijskih Srba.
