Пише: Саша Јанковић
Недавно сам имао част и привилегију да као говорник и представник медија из Аустралије учествујем на „Једанaестој медијској конференцији дијаспоре и Срба у региону“. Конференција је традиционално одржана у Београду и онлајн путем „зум“ апликације за све учеснике из дијаспоре. Више од тридесетак учесника конференције од Ванкувера, преко Америке, Европе, Русије и Јужне Африке па све до Мелбурна, поздравио је господин Арно Гујон, в.д директор Управе за сарадњу с дијаспором Министарства спољних послова Србије. Ове године тема је била: „Наша улога у очувању српског језичког и културног идентитета“. Док сам се припремао за учешће, размишљао сам пре свега о свом личном и врло скромном доприносу очувању српског језика у Аустралији, земљи где живим више од једне деценије. Питао сам се, да ли би мој идентитет уопште и постојао када не бих свакодневно говорио или читао на свом матерњем језику. Нема сумње да је очување и промоција српског језика у дијаспори један веома тежак али и изазован посао, посебно ако се тиме бавите на професионалном нивоу. Обраћање младима у дијаспори, који углавном не говоре свакодневно или не говоре добро српски језик, је један изузетно комплексан процес, јер пре свега захтева бављење неким комбинованим и по правилу дигиталним садржајима.
Претпоставља се да у Аустралији живи више од 100.000 људи српског порекла. Нажалост, један део њих се из практичних разлога изјашњавају само као Аустралијанци, иако врло добро знају да су потомци прве, друге или чак треће генерације српских досељеника. Не треба заборавити да су први Срби овде крочили још крајем 19. века. Њихов број се убрзано повећавао у 20. веку, и већ 1936. године аустралијски Срби су имали и своје прве новине – лист „Напредак“, чији је први број изашао у Сиднеју. Жеља да читају и пишу на свом матерњем језику углавном је била, разумљиво, јако снажна међу новопристиглим мигрантима, који углавном нису говорили енглески језик. Тај тренд је остао популаран све до данашњих дана, док је комуникација са младима на српском језику и даље веома отежана. Један од основних разлога те потешкоће је и тај што су млади под много јачим утицајем званичног језика, пре свега путем регуларне школе. На попису 2016. године нешто мање од 74.000 становника Аустралије се изјаснило као Срби од којих је у Србији, рођено мање од 17.000. Већина њих је изјавила да у кући говори српски језик што је ипак један врло значајан број. Срби на Петом континенту се разумљиво углавном окупљају око Српске православне цркве, која веома успешно организује и српске етничке школе. У тим школама деца српског порекла похађају наставу на српском језику у свим већим градовима Аустралије, од првог па све до дванаестог разреда. Посебно треба истаћи прошлогодишње оснивање првог српског колеџа у Аустралији „Свети Сава“ у Западном Сиднеју. Важна је чињеница да је реч о званично акредитованој аустралијској школи, где се поред регуларног аустралијског образовног програма изучава и српски језик, култура, историја и православна веронаука.
Када су у питању медијски садржаји намењени младима у циљу очувања српског језика доминантну улогу данас играју интернет и друштвене мреже. До младих се релативно лако може допрети и путем телевизијских садржаја посебно путем популарних серија и филмова на српском језику. Већина домова у Аустралији где се у кући говори српски језик углавном имају телевизијске канале на српском језику, што самим тим делимично олакшава и приступ младима. Ипак, мој општи утисак је да тамо где се у кући свакодневно говори српски та деца углавном и успешно науче наш језик. Зато је улога родитеља одлучујућа у томе да ли ће њихова деца у дијаспори наставити да говоре језик својих предака. Медијски садржаји намењени младима било путем интернета или телевизије јесу значајни и могу помоћи да се до младих у дијаспори лакше дође. Ипак улога родитеља као и чешћи одласци у Србију могу бити итекако важни фактори у очувању српског језика и његовог успешног преношења на следећу генерацију. Господин Гујон је у свом уводном говору на отварању конференције лепо и тачно рекао, да говорити српски у кући у дијаспори нажалост није довољно. Зато је улога етничких школа од пресудног значаја у успешном формирању али и заокруживању језичког идентитета. Јер кад језик једном уђе у уши од малена, пратиће нас до краја живота. И управо је то наш идентитет, и оно што нас дефинише и повезује са нашим коренима.
