Комплексна позиција Аустралије у савременој међународној политици

Пише: Срђан Смиљанић, Канбера

Од времена када су Европљани почели да је колонизују па до данас, Аустралија је увек и недвосмислено, на овај или онај начин, представљала део Запада. Изузимајући аутохтоно становништво, први су до ње почетком 17. века стигли Холанђани. Ипак, Британска Империја је та која је у другој половини 18. века почела са колонизацијом аустралијског континента. У прво време, Аустралија је представљала дивљину на крају света, дестинацију на коју су готово искључиво пристизали робијаши и пустолови. Следећи талас насељавања, углавном се односио на предузетнички настројене појединце који су на најизолованијем континенту тражили нове пословне могућности. У двадесетом веку, а посебно након Другог светског рата, из Европе ка Аустралији, у потрази за бољим и сигурнијим животом, долазе нове масе људи. Коначно, седамдесетих година 20. века – након званичног одбацивања политике ,,Беле Аустралије“ – крећу емигрантски таласи из Азије и са Блиског истока, а онда и из свих осталих делова света.

Данас је Аустралија једна од најмултикултуралнијих држава на планети, али у политичком смислу и даље припада англосаксонском свету. Суверенитет земље је и даље, барем формално везан за Британску Круну. Истина, званичне и на праву засноване везе са Уједињеним Краљевством су током 20. века у значајној мери ослабиле. Ипак, нема никакве сумње да Аустралија и даље своје главне савезнике налази у Лондону и Вашингтону, што је посебно уочљиво како на спољнополитичком, тако и на пољу националне безбедности. Истовремено, то су једине две области политичког живота у којима готово да и нема трвења између две највеће странке у земљи, либерала и лабуриста. У том смислу, реакције главних аустралијских политичких снага поводом избијања свеобухватне кризе у односима између Вашингтона и Москве, суштински се нису ни мало разликовале. Са друге стране, која год политичка партија била на власти у Канбери, најважнији аспекти међународне безбедносне сарадње се увек задржавају у оквиру корпуса западних земаља и њихових савезника. Да је тако, недвосмислено је потврђено и у скорашњој најави помоћника америчког министра одбране Дејвида [ира. Средином маја, он је пред Комитетом за међународне односе америчког сената изјавио да ће САД у Аустралији распоредтити стратешке бомбардере типа Б1, способне да носе нуклеарно наоружање. Предочена изјава је узбуркала страсти у Пекингу, али је у међувремену оповргнута од стране Пентагона, као и од стране премијера Тонија Абота. Међутим, она представља недвосмислени политички сигнал и тешко је поверовати како је изречена случајно. Поред наведеног, аустралијске трупе су, заједно са војним јединицама САД и Филипина, у априлу учествовале у војној вежби организованој у Јужном кинеском мору – иначе најновијој зони тензија, у перспективи чак и потенцијалног војног конфликта, између Кине и САД. Канбера је у последње време такође унапредила и безбедносне везе са Токиом. Планира се велика куповину јапанских подморница, док се истовремено преговара о потписивању споразума којим би се омогућило да две земље у будућности могу организовати заједничке војне маневре.

На основу наведеног, могло би се закључити да у светлу нарастајућих тензија између Вашингтона и Пекинга, Канбера нема никаквих двоумљења. Ипак, ствари су далеко комплексније. Током последњих 20 година, трговински односи између Аустралије и Кине су доживели ренесансу. Управо је експоненцијално повећавање трговинске сарадње са Пекингом најзаслужније за аустралијски континуирани економски прогрес током последње 24 године. У другачијим околностима, Аустралија никако не би успела да се нађе међу ретким земљама које су успеле да избегну светску економску кризу, која је 2008. године потресла свет. Да би се схватило до које мере је Кина важна за Аустралију, довољно је бацити поглед на економске статистике. Између 2000. и 2014. године, кинески удео у укупном аустралијском извозу је од неких 4%, порастао на преко 30%. У истом периоду, удео САД у укупном аустралијском извозу је опао је са 11% 2000. године, на нешто испод 5% 2014. године. Тако, може се закључити како је Кина данас убедљиво најзначајнији трговиснки партнер за Канберу. Са друге стране, на листи највећих трговинских партнера Аустралије, САД данас заузимају тек 5. место. Испред њих се осим Кине, налази и Јапан са уделом од око 15%, затим и земље ЕУ и Јужна Кореја са уделима од око 7%. Узете заједно, земље Југоисточне Азије окупљене у блок АСЕАН, такође надилазе САД на листи најзначајнијих трговинских партнера Аустралије. Готово је извесно и то да ће економска сарадња са Индијом, за неколико година надмашити сарадњу са САД.

Описани раскорак између традиционалног припадништва Аустралије англосаксонском свету са једне и економске реалности земље са друге стране, до сада је могао бити толерисан због тога што доскора, нико није ни помишљао на било каква озбиљнија заоштравања на релацији Кина – САД. Међутим, обзиром да је у последњих годину дана Кина – у циљу осамостаљивања у односу на међународни економски утицај САД – покренула изградњу великог броја међународних финансијских и трговинских институција, као и да се њено руководство недвосмислено сврстало на страну Русије у новој фази хладног рата, више није баш сасвим извесно да ће Канбера у блиској будућности, бити у стању да настави са својом досадашњом политиком на два колосека.

Такав сценарио, тј. могућност да у блиској будућности земља буде присиљена да се определи за Кину или САД, представља ноћну мору за Аустралију. Њене друштвене елите су и даље у огромном проценту сачињене од потомака белих насељеника, најчешће англосаксонског порекла. Због тога, могућност одбацивања САД као основног стратешког партнера – што би довело и до захлађења и односима Аустралије са осталим земаљама англосаксонског блока – зарад задржавања благонаклоности Кине, и даље је незамислива. Међутим, одбацивање Кине под притиском САД због евентуалног (и сасвим могућег, чак вероватног) даљег погоршања односа на релацији Вашингтон – Пекинг, аутоматски би довело до банкрота Аустралије. Укратко, ни једна од две поменуте опције није прихватљива за власт у Канбери, која год политичка странка је држала.

У последњих годину дана, напори актуелне владе да се зближи са Индијом, постали су једна од главних одредница њене спољне политике. Разлог за овакав приступ, више је него очигледан – либерални политички естаблишмент са канберског капитол хила, кренуо је у акцију ублажавања зависности земље од кинеског новца. Индија, која би већ 2016. године требало да преузме статус најбрже растуће светске економије од Кине, представља идеалног партнера у остваривању поменутог циља. Треба приметити и то да реакција званичне Канбере на извршење смртне казне у односу на двојицу аустралијских држављана који су пре 10 година ухапшени у Индонезији због шверцовања хероина у ову земљу, након много буке, није донела никакве конкретније последице. Разлог је исти као и у случају нових односа са Индијом – земље блока АСЕАН ће у блиској будућности постати локомотива глобалног развоја, Индонезија је незванични предводник овог блока и аустралијски политички естаблишмент не сме дозволитит да се односи са Xакартом покваре из разлога који су ипак релатвино маргинални. Међутим, то и даље не значи да Аустралија намерава да одбаци Кину. Наиме, чак и ако план актуелне владе – да се фокус економске сарадње временом пребаци на Индију и земље Југоисточне Азије – у потпуности успе, у питању је дугорочни процес, а Кина ће чак и у тој варијанти остати незамењиво тржиште за аустралијски извоз. Поред тога, све је више гласова међу које спада и глас бившег премијера Кевина Рада, који позивају на учвршћивање и даље побољшање односа са Кином. Кратко речено, на стратешку преоријентацију земље према Кини.

Остаје да се види шта носи будућност. Међутим, једно је сигурно. Иако Аустралија јесте велика и богата земља, иако се њена економија налази на завидном 12. месту на листи највећих светских економија… У случају даљег заоштравања између две тренутно најмоћније земље света, не постоји начин на који би Аустралија могла да избегне судбину колатералне жртве таквог развоја.