Разговарала: Ирена Делетић – Чиа
Џефри Робертсон је рођен у Сиднеју 1946. Ту је завршио право, а 1970. одлази у Енглеску где и данас живи. Члан је краљичиног већа, адвокат за људска права, судија УН-а за ратне злочине, аутор, академик и ТВ водитељ.
Неки адвокати раде у оквиру традиције, а неки опет одлазе тамо где нема утабаних стаза и остављају свој траг. Није чудно онда да су дражесно написани мемоари Џефрија Робертсона насловљени: ‘Пре свега свој човек: поуздани мемоари’. Идеја за наслов потекла је од министра из Блерове владе који је желео да постави Џефрија на важну правосудну функцију у ЕУ правосуђу. Када је чуо Џефријево име за номинацију, стални секретар је одговорио с лажним одушевљењем: „Каква сјајна идеја, министре… Али он је прилично свој човек, зар не?“ Ово се, наравно, односило на добро познату чињеницу да се у Џефрија није могло поуздати да ће подржати сваку тврдњу владе.
Џефри је радио на неким од најутицајнијих правних случајева које је свет видео у протеклих пет деценија. Учествовао је у предметима против генерала Пиночеа и ХејстингсаБанде (председника Малавија), а бранио је Салмана Рушдија и Џулијана Асанжа, да споменем само неке.
Захваљујући својим јединственим издањима стекао је велику међународну базу обожавалаца првенствено због способности да заинтересује читаоце и омогући им да сагледају околности из шире перспективе. Једна од таквих књига је ‘Незгодни геноцид: Ко се сећа Јермена?’ У њему се Џефри упушта у детаљно истраживање геноцида над Јерменима 1915. који је извела турска влада. Довољно дрзак да осуди лицемерје Британије и Америке због одбијања геноцида из страха да се не замере Турској, свом савезнику у НАТО-у, Џефри истиче како се демократије најбоље могу носити са порицањем геноцида, без кршења слободе говора.
Његова најновија књига, написана током карантина, излази у априлу и носи наслов: ‘Лоши људи – и како их се отарасити. План Б за људска права.’ Док се већина нас борила са неким најосновнијим дужностима током пандемије, Џефри је радио на новом рукопису. Његову горљиву страст је тешко схватити. А онда се сетим става Бенџамина Френклина о томе како се може оставити неизбрисив траг на овом свету: или напиши нешто вредно читања или уради нешто вредно писања. Џефри је сигурно остварио и једно и друго.
Моја сопствена неконформистичка предиспозиција ме је најпре привукла Џефријевом делу и одмах сам била очарана његовим звучним и надахњујућим гласом. У децембру, кад сам коначно имала привилегију да га упознам, иако само виртуелно, разговарали смо о часној и проблематичној прошлости Србије, нади у будућност, и стању света у садашњем тренутку.
Како је наш искрен разговор напредовао, нисам могла да се не осећам самоуверено у вези са будућношћу Србије на светској сцени и напретком света у целини. Сигнал је јасан – данас у свету има много тога да се очисти. Фашизам, корупција, шовинизам, незнање и халапљивост је свуда. Међутим, већина нас има оно што наши преци нису имали – слободу да критички размишљамо.
Припремајући питања за овај интервју, размишљала сам како се идентификује модерна Србија и све време је присутна чињеница да снажна подвојеност прогања идентитет Србије. Током своје историје, Србија се никада није определила за један од два антагонистичка идеолошка система (Исток и Запад). То је, као што би се могло очекивати, довело до поделе нације када је реч о дефинисању сопственог карактера и правца којим се земља креће.
Па ипак, како смо Џефри и ја закључили овај интервју, остала ми је нада да оно што долази у Србији је боље од онога што је било и да је можда време да почнемо да доносимо изборе који одражавају наше наде – а не наше страхове.
Узимајући у обзир да не постоји савршен правосудни систем, чини ми се да је свет далеко од свог досега једнакости држава када су у питању очигледна кршења међународних закона о људским правима. Као што сте Ви истакли – свет не жели да узнемири Турску, па неће помињати геноцид над Јерменима. Да је то нација од мањег стратешког значаја, несумњиво бисмо видели неки облик укора. Да ли мислите да су моћне нације спремне да се суоче са истином? Ако је тако, да ли би било потребно нешто толико радикално као што је доношење закона да се моћ удаљи од политичара и стави у руке судија и сличних, наводно неутралних тела? Кажем да се претпоставља, као што знам, да се у неким земљама купују судије.
Наравно да су неке судије поткупљене… Мислим да је главни проблем светског поретка парализовани Савет безбедности. Сада смо дошли до фазе у којој имамо Савет безбедности такав да било каква акција у односу на међународне злочине Америке, Русије или Кине подлеже вету. То значи да се Међународни кривични суд препуцава са средњоафричким генералима, јер они су једини људи који немају подршку супер сила. И то је ужасан проблем Међународног кривичног суда; потребна му је једногласност пет сталних чланова Савета безбедности ради предузимања кривичног гоњења власти. Они немају ту подршку и резултат тога је да им преостаје да се баве људима који немају подршку или савез са светским супер силама. Зато је покрету за људска права потребан план Б, који још зовемо Закон Магницког, који представља циљане санкције, јер лоше ствари чине лоши људи – било да то су људска права или велике корпорације.
Звучи као да ћете о томе разговарати у својој новој књизи?
Да, јесте. Ово је био увод у пут који су трасирали Нирнбершки процеси када су отворени. То је оно што се развило у Међународно право, а опет нема извршења против држава које су пријатељске са Русијом или Кином или Америком. Ти људи тешко да ће икада бити процесуирани.
Међутим, постоји алтернатива коришћењу циљаних санкција против особа одговорних за кршења људских права и зато позивам Аустралију да усвоји циљани санкционисани закон против појединаца. Нарочито оно што ја називам машиновођама за Аушвиц, а то су: лекари, правници, рачуновође – сви који помажу и омогућавају ове злочине против човечности. Овим људима који поменуто омогућавају треба зауставити долазак у Аустралију, коришћење аустралијских банака, слање њихове деце на аустралијске универзитете и њихове родитеље на лечење у Аустралију. Такве санкције представљаће стварну штету, облик казне, који можемо да спроводимо кроз своје законе – а не путем међународних закона.
Међународно право може описати само оно што би требало бити кажњено, злочини против човечности и тако даље. Али, национални закон даје моћ заустављања таквих злочина. А ако су парламентарни народи света, како их ја називам, то су они који верују у либералну демократију, била би заједничка ствар, видели смо штету коју појединци могу нанети. На пример Кери Лем се жали да не може да користи своје кредитне картице.
„АмнестиИнтернешенел“ (AmnestyInternational)и „Одбор за спољне послове Британског парламента“ су објавили извештаје који глатко оптужују НАТО за чињење ратних злочина током 74 дана бомбардовања Србије када су користили муницију са осиромашеним уранијумом. Британски „Хоусе“ је рекао да НАТО није тражио дозволу за своје акције од УН-а и да је, према томе, радио супротно Међународном праву. Разумем да је улога НАТО-а да максимизира заштиту цивила; међутим, има јасне законе којих се мора придржавати. Шта се дешава када најмоћнији војни савез на свету крши своје обавезе према међународном праву? Може ли савез као нпр. НАТО да одговара за такав прекршај и колико би такво суђење било важно да спречи будуће преступе?
Мислим да се НАТО лоше понашао. Имали су стратегију која је звучала добро, али је пошло по злу јер се постављало питање које су бомбе коришћене у бомбардовању кинеске амбасаде и српске медијске куће. То сам осудио као злочин, јер се сумњало да је то (радио станица) бомбардовано да се заустави пропагандно емитовање, али је у ствари била нова станица. Једноставно бих замолио Србе да то упореде са бомбардовањем Београда 1941. године где је било 17.000 жртава, а Немци нису водили рачуна о школама и болницама. Било је то варварски. Дакле, бар смо се удаљили од тога и уверили се да бар једна војна организација поштује правила о људским правима. НАТО није у та два примера, али у великој мери јесу или су бар покушали.
Наравно, постојао је одређени елемент лицемерја – Американци су бомбардовали само са 4.500метара висине како би се избегло да њихови пилоти буду угрожени. Ипак су убили око 1.000 људи широм земље укључујући избеглице којима је НАТО покушавао да помогне. Изгледа да Србији заправо није сметао тај део, чинило се да сте то прихватили као цену.
Поносан сам на Аустралију која је прихватила сав лош публицитет због понашања својих трупа у Авганистану. Мислим да је кривично гоњење тих војника веома важно, то поставља сјајне преседане. Ето, већ вековима постоје правила о томе да не убијате своје затворенике и не убијате цивиле и ми смо задовољни проналазећи неке земље спремне да их спроводе. Мислим да је то напредак на који Аустралијанци могу бити поносни и Срби подједнако треба да буду поносни на кривично гоњење и подршку тужилаштву оних који су се у ратовима понашали зверски. Немци су прошли кроз ово и изашли на другу страну подржавањем кривичног гоњења ратних злочинаца. Мислим да је то начин на који држава може да се уздигне, опорави и пронађе истински понос.
Мислим да у прошлости Србије постоје добре ствари које су биле дела истинског патриотизма, доброте и пристојности – иако су многи од оних који су их чинили убијени због њих. Постоји историја на коју можете бити поносни. И сигурно постоји начин да се уздигнемо изнад Милошевића и оне ере у којој се одмазда претворила у освету.
(Наставак у идућем броју)
