[dropcap font=“0″]P[/dropcap]rvi septembar 1987. godine i prvi čas u učionici čuvene Zemunske gimnazije. Prva postava, strašna ekipa starijih profesora od Cujketa, Grkinića, Grabovke, Grozde, Burcovke, Jogija, Fekija, Loknerke do Galkine, Hajmanke, Vlade Markovića, Vincea, legendarnog Raše. Bili su izuzetno cenjeni, ali i strah i trepet za brojne generacije. Čekali su i nas, zamorčiće najnovijih školskih reformi. Od brojnih profana od kojih su klecale noge, naše I-2 dobilo je neobičnog razrednog starešinu. U učionicu je ušao stariji čovek. U jednoj ruci nosio je dnevnik, a u drugoj gramofonske ploče. „Ja sam Mileta Sajić,“ rekao je i uključio gramofon i pustio ozbiljnu muziku. Klasika nas je zbunila, melodije su se ređale, a on je ćutao i gledao nas. Bio je to neobičan susret za gimnazijom, ali i profesorom Sajićem. Ali susret koji će nam definitivno promeniti živote i uvesti nas u neki sasvim drugačiji svet. Svet u kojem je odrasla poslednja predratna generacija.
Profesor Sajić vodio nas je redovno na koncerte na „Kolarac“, u bioskope, pozorišta, na izložbe, književne večeri… Od početne zbunjenosti pa i podsmeha, postali smo „redovni“ na svim važnijim kulturnim dešavanjima u gradu. Saja nas je upoznao sa Momom Kaporom i brojnim znamenitim Beograđanima, a zainteresovane za pravo, među kojima sam bio i ja, vodio je na sastanke čuvenog Forum Romanuma, koji je vodio profesor Sima Avramović, danas dekan Pravnog fakulteta. Sa Miletom smo jedini iz cele škole išli na neobičnu ekskurziju na Rajac i proveli se nezaboravno. Saja je živeo u nekom svom svetu, nije mario za naše izostanke. Sve ih je pravdao. Vremenom smo iz poštovanja sami prestali da bežimo sa časova. Ovom neobičnom profesoru u slobodne vreme smo pomagali da utovari ugalj u dvorište njegove skromne kućice na Dušanovcu, a onda smo onako garavi jeli sendviče, slušali klasiku i pričali o filozofiji, muzici i istoriji. Ali i o tome šta ćemo i gde ćemo u životu. Mi, beogradski mangupi, odrasli na betonu velegrada…
Mileta je još u naše vreme otišao u penziju. Putevi su nam se razišli. Ali smo ga često, mi gimnazijalci, spominjali. Onda sam juče video u čituljama. Kratko i skromno obaveštenje, uostalom kakav je i on bio, da je preminuo.
Vraćam se na moje odrastanje i školovanje. Gledam današnji sistem obrazovanja. Gledam današnje generacije. I ono što se može nazvati školom. Da li bi Mileta uopšte mogao da uđe u učionicu, uključi gramofon i ceo čas sa đacima sluša Betovena ili Čajkovskog, a da ne bude predmet podsmeha, da ne osvane kao „atrakcija“ na društvenim mrežama ili na Jutjubu? Ili da nekom bahatom klincu dosadi klasika, pa iz svog tableta da „grune“ neku svoju „klasiku“? Da li bi zaista ovi klinci pristali da idu na sve ove kulturne događaje i da pritom makar na neko vreme isključe mobilne telefone?
Zauvek nas je napustio ovaj neobični profesor Zemunske gimnazije. Pedagog, muzičar, filozof… S njim je nestalo jedno vreme. Ipak, ostavio je za sobom generacije učenika. I naučio nas mnogim stvarima. Jedna je najvažnija – budimo ljudi. Da, budimo ljudi. A to je danas izgleda toliko teško.