Красменко Кулаш

“Најважније је – избјегавајте лаж, сваку лаж, нарочито лагање самом себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избјегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што вам се чини гадним у себи чисти се већ самим тим што сте то примијетили. Такође избјегавајте страх, иако је страх посљедица изговорених лажи” – Фјодор Михаилович-Достојевски

Баш ме занима да ли су фрустрирани, национално – идеолошки мутанти попут Александра Вулина, Соње Бисерко, Филипа Шварма или Динка Грухоњића икада прочитали ову мудрост великог Достојевског о “лажима, гадљивости и страху”. Биће да нису. Јер да јесу, не би онако олако летили пред руду, офирајући се пред лицем цјеле нације, у својим узалудним покушајима да унизе и дискредитују повратак у Србију једног од наjхрабријих и најумнијих Срба садашњице, др. Војислава Шешеља. Да ли су дјелимично или у потпуности успјели у политички мотивисаноj ујдурми да јавно огаде Србима др. Шешеља,  саботирају повратак у отаџбину невиног хашког сужња? Наравно да нису! Јер све оно што су написали и казали на ту тему, доказани комуниста Вулин и провјерени другосрбијанци Бисерко, Шварм и Грухоњић, су уствари себи и својим контролорима из жуто-напредњачког картела, направили неку врсту медвјеђе услуге. Атакујући на лик и дјело др. Шешеља они су недвосмислено показали своју људску и интелектуалну инфериорност, свој дубоко укорјењени, ирационални страх који је посљедично и неминовно повезан с њиховом нечистом савјешћу, која је нуспродукт њиховог дугогодишњег лагања и анти-српског делања. Вулин, Бисерко и клика, заиста изгледају неувјерљиво у својим јаловим покушајима да објасне васколиком Српству како је др. Војислав Шешељ у политичком смислу неважан играч, отписан политичар прошлости, кога су прегазили вријеме и болест и како он више нема ама баш никаквих шанси да озбиљно утиче на токове модерне српске политичке сцене.

Ко живи у лажима, у учауреној реалности, а ко живи у истини, најбоље су показале слике дочека др. Шешељу на београдском аеродрому, који је био премали да прими све поштоваоце и сљедбенике идеја и дјела др. Шешеља. Да није по оној народној, која каже “Први се мачићи у воду бацају”, сутрадан и дан касније су се поновиле индентичне слике усхићеног народа у великом броју на митинзима у Земуну и Београду, које су за тили час обишле земаљску куглу. Чак и отворени непријатељи Србије на Западу, у својим ударним новинским и телевизијским извјештајима, су јављали да је српски народ припремио величанствен дочек (hero’s welcome) свом националном хероју, др. Војиславу Шешељу. Нема ту неке велике филозофије, поштени, обични људи су увјек вољели и цјенили побједнике, а поготово побједоносце као што је др. Војислав Шешељ. Желио то неко признати или не, доктор Војислав Шешељ је донио у Србију највеличанственију побједу, нек ми не замјере наши одлични спортисти, рекао бих побједу свих побједа. Побједу хришћанског, вјерујућег добра над злим, ђавољим снагама анти-Христа, велику побједу српске правде над хашко-инквизиторском неправдом и што је најважније, генијално осмишљеном, велемајсторском правничком одбраном остварио је побједу сјајне, бљештаве истине над мрачним, љигавим лажима и манипулацијама атлантистичког суда неправде у Хагу.

Лаж, гадљивост и страх које ових дана емитује друга Србија према др. Шешељу није страна ни првој Србији. Актуелна владајућа гарнитура политичара, па и неки опозиционари, показују консенсуалну аверзију према идеји повратка  и останка др. Војислава Шешеља у отаџбини. Господар Вучић тактизира ”милошевски мудро”, пред камерама глуми добрицу и жели брз опоравак др. Шешељу, а иза сцене, главног момка из своје пратње Александра Вулина пујће да лаје и гризе. Жути “револуционари” који су у међувремену постали жути опозиционари, су вјероватно најотрованија политичка групација у цјелој новонасталој ситуацији, јер Шешељев тријумфални повратак у земљу, по закону спојених посуда, подсјећа васколико Српство на издају и хапшењa српских хероја од стране тадашње Ђинђићеве власти. Предсједник Николић се такође жив не чује, мудро је одабрао испосничко самовање и ћутање, како и доликује бајчетинском Гандију. А и шта би рекао посрнули војвода и новопечени магистар ничега, кад и он и сви ми врло добро знамо да је пао на испиту људскости, братства и кумства пред утамниченим др. Шешељем и његовом породицом.

Чињенићно гледано, задоцњелом пуштању др. Војиславa Шешељa из хашког казамата се једино и искрено обрадовао српски народ, ма гдје он био. У отаџбини или расејању, у граду или селу, у студентским домовима или школама, у болницама или касарнама. И старо и младо, сељак, радник, студент, обични народ је достојанствено прославио квинтесецијaлну побједу нашег, словенског див-јунака из народа над западним моћницима, огрнутим у лажни плашт демократије. Народ нико не може преварити, јер он интуитивно осјећа и зна да политика имитира и прати реални живот и да функционише у циклусима. Јевропско зло које се већ 14 година персонификује у политици жуто-напредњачког картела је на издисају, исто као што је на издисају и рањена атлантистичка звјер у Хагу, Доњецку, Багдаду, Дамаску. Знају то добро и лажни трубадури демократије на локалном нивоу, зато су у паници и зато су тако отворено злонамјерни и злуради. У недостатку рационалних аргумената праве нељудске, злураде коментаре о здраственом стању др. Војислава Шешеља. Цицерон је за овакве моралне сподобе рекао ”O tempora, o mores”.

Уз сво дужно поштовање према мудром Латину Цицерону, увјек преферирам да завршим моја промишљања са неком добро знаном домаћом пословицом. Осим поучне, ова пословица је и кармичке природе и гласи: “Ко другоме јаму копа, сам у њу пада”, тј. често они лоши људи који праве смицалице другима, сами постану жртве истих. Карма је чудо тј. хоћу рећи да је кармички закон константно присутан у нашим бићима. Помоћу карме коју посједујемо, свако од нас је укључен у васељенске токове живота и према тим законима сваки појединац ће сносити посљедице свог делања. Ултимативну посљедицу негативно изговорене зле мисли према другом људском бићу је на својој кожи осјетио покојни Зоран Ђинђић, кад је изговорио добро документовани захтјев Карли дел Понте, који се односио на др. Шешеља: ”Ето вам га, водите га и не враћајте га више”. На Ђинђићевом несрећном примјеру се итекако доказало да су Божији и космички закони непогрешиви и неопростиви. Недуго послије изговореног зла др. Ђинђић је отишао заувјек, док се Др. Шешељ послије дугих и предугих 12 година неправедног и нарученог робијања вратио Србији и својој породици. Истина, тамновање и нељудски третман инквизитора су узели данак на здравље др. Шешеља, физичко тјело је ослабило, али онај добро знани, непокорени, слободарски  дух, као што смо могли видјети ових дана, је остао нетакнут и здрав. И то свим српским националистима улива наду, ако је здрав дух Божији у човјеку, Бог преко њега може повратити физичко здравље и оздравити човјека. Са искреном надом за што брже оздрављење, ја позивам све честите и поштене Србе да ових дана оду до цркве, а гдје нема цркве да стану под храст, свето дрво наших праотаца, и да се помоле Господу за спасење и оздрављење нашег војводе побједоносца Војислава Шешеља. Док се будемо молили за његово спасење, уједно затражимо и опроштај од Господа што смо, грешни и слаби, икада и дозволили српским Јудама да ухапсе и испоруче за хашки казамат најбоље међу нама.