[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]З[/dropcap]аиста сам уживао током прва два месеца у Аустралији. Упознао сам значајан број људи, како наших, тако и разних других. Видео сам једну земљу, сасвим другачију у односу на све на шта сам претходно у животу навикао и та земља ми се свидела. Прецизније речено, поред тога што сам упознао престоницу, два викенда смо провели на екскурзијама по Сиднеју, оба пута смештени по лепим хотелима. Харбор бриџ и Дарлинг харбор су на мене оставили далеко јачи утисак него Сиднејска опера. Искористивши први празник, отишли смо и до Мелбурна, где смо провели недељу дана код Јовановића. Већ тада сам схватио да је Мелбурн град по мојој мери. Све у свему, током сваког од поменутих путовања, уживао сам ништа мање од било ког туристе који дође у посету далекој и лепој земљи.
У међувремену, бавили смо се неким основним стварима. Да ми је неко раније рекао колико ,,основне ствари“ могу да узму времена и енергије, не бих му веровао. Конкретније… Да бих користио возачку дозволу из Србије, морао сам да је преведем код овлашћеног преводиоца. За локалну, било је потребно одвозати минимум шест часова са инструктором, претходно положивши тестове. Здравствена картица је добијена најлакше, а ја сам се, и даље ни изблиза не схватајући како ствари функционишу у Аустралији, чудио што Соња инсистира да што пре отворим рачун и извадим платну картицу. Ни узимање пост пејд пакета за мобилни телефон, није било једноставно. Немам посао? Немам ни кредитну историју и рејтинг? Онда нема ништа ни од пост пејд пакета, па је на крају, Соња узела два на своје име. Након тога смо прешли на порезе, па сам тако добио пореску процену и попунио захтев за повраћај пореза. Претходно сам се бунио због ,,бацања“ 200 $ на моје пореске папире, јер од када сам напустио Београд, нисам радио ни сата, нисам никакав порез платио, па никакав порез нисам могао ни добити назад. Али, Соња је истрајавала. Мораш да будеш део система, упорно ми је говорила. Другачије, овде не може да се функционише… Коначно, бавили смо се и превођењем мојих диплома са основних и мастер студија, те решења о мом упису у Адвокатску комору Србије. Ту услугу је придошлицама попут мене, бесплатно пружао локални Институт за технологију. На крају, све ове запетљанције су ми користиле, јер сам кроз њих први пут успео да сагледам систем који овде влада.
Ипак, постојало је и нешто што је кварило моје добро расположење. У питању је била, да тако кажем, моја професионална ситуација. Био сам свестан да ће, када завршим са свим документима, доћи време да се тражи посао. То ме је обеспокојавало, из више разлога. За почетак, због тога што су сви говорили о некаквој надолазећој рецисији. Са неколико страна сам чуо реченицу да ,,више није битно шта знаш већ кога знаш“. Па чак и да је другачије, правничке квалификације из Србије у Аустралији не значе ништа. Са друге стране, ја практично ништа друго и не знам да радим, а мајсторисању никако нисам вичан. Када бих и пробао, успео бих само у једном – да се повредим. Поводом тога уопште није било сумње. И како ми је избор био сужен, знао сам да морам покушати на све начине.
У том смислу, прво сам отишао у цркву, не би ли се повезао са српском заједницом. То сам ионако желео да урадим, независно од било каквих прагматичних разлога, али, након што сам се упознао са локалним Србима, од њих сам чуо исту причу коју сам чуо и раније. Важни су контакти, дошао си у најгорем могућем тренутку… Један од момака ми је чак зажелео срећу у тражењу посла, на начин којим је јасно сугерисао неверицу да ћу успети у том подухвату. Контакти… Па зар ми ви као земљаци нисте контакти? Ех, ми Срби… Верујем ја да нико од људи које сам упознао није могао да ми помогне. Највероватније и није… Али опет… Да сам Грк или нпр. Јеврејин, сигуран сам да бих се налазио у много повољнијој позицији јер за разлику од нас, припадници поменутих нација имају културу вођења рачуна о ближњима. Но добро, нисам се ничему ни надао и на крају сам ипак био задовољан што сам упознао наше. Са друге стране, наставио сам да радим на налажењу посла.
На предлог једне необавешетне локалне адвокатице, пријатељице пријатеља, кренуо сам да шаљем резиме адвокатским канцеларијама, изражавајући интерес за позиције на којима бих радио као паралигал. И како сам то чинио добре три недеље, обесхрабрило ме је што нисам добио ни један одговор. Таква ситуација, подсетила ме је на психоделичну идеју о тражењу посла у Србији, без да се претходно има јака веза, а онда сам сазнао да ми за звање којем сам се надао, треба завешен једногодишњи курс. Годину дана учења је било више него што сам могао да приуштим и због тога сам се одлучио да покушам са нечим другим.
Тако сам кренуо на курс за обезбеђење. Ово се чинило као идеална солуција за моју ситуацију, јер тај курс траје свега недељу дана, а посао радника обезбеђења у принципу није тежак. Када сам добио сертификат, са ентузијазмом сам послао резиме свим компанијама које раде у Канбери. И опет, није било одговора. У међувремену, један пријатељ са којим смо се видели ме је – пошто је чуо у ком се правцу запутило моје професионално опредељење – питао да ли знам некога у том послу. Када сам му рекао да не знам, питао ме је да ли имам неко локално искуство. Немам ни то… Он се само насмејао, упитавши ме даље како мислим да добијем посао, ако немам ни контакте ни локално искуство. Опет ти контакти…
Ипак, нисам имао намеру да дозволим да морално клонем. То је било питање поноса. Поред тога, иако ми није успевало да нађем посао, сваким даном ми је бивала све јаснија средина у коју сам дошао. Схватио сам да овде човек заиста може да досегне веома високо, ако има добру идеју и спреман је да се бави приватним бизнисом. Нема криминалаца који би увели рекет ,,сувише успешним“ власницима бизниса. Ни државне структуре то не раде, а правила се знају унапред. Све то ми је уливало поверење да ћу успети у овој земљи. И у реду… Можда неће бити лако зарадити почетни новац, али доћи ће већ неки посао, па ће моћи и да се уштеди. Са друге стране, једном када добијем стални боравак, моћи ћу да узмем и бизнис кредит. А онда, онда ће већ најважнија бити глава, тј. способност да се прецизно сагледа тржиште и на основу тога одлучи у шта инвестирати. Пре тога, само је потребно бити стрпљив!