[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]П[/dropcap]робудио сам се релативно рано, након што је свануо први дан који сам дочекао у Канбери. С обзиром да сам у претходном периоду сасвим недовољно спавао, а да опет нисам успео да саставим дуже од шест сати – што је била последица џет лега, који ће ме мучити још десетак дана –  и даље сам осећао поприличну дозу умора. Ипак, како сам одмах схватио да нема никакве шансе да наставим да спавам, одвукох се до купатила, а затим и до кухиње где сам направио једну кафу за себе и једну за Соњу, да је дочека када устане. Онда сам сео у дневну собу и укључио ТВ. У тренутку када је екран приказао слику, осетио сам неверицу. Наиме, прво сам видео познато лице са брадицом, а већ у следећем третнутку, регистровао сам познати глас. Да, нисам се преварио, овај човек говори српски! Да, то је водитељ Дневника РТС! У ствари, управо гледам Дневник 2 РТС, иако ми ТВ показује да гледам канал под називом СБС! Шта? Па како сад то… И даље поприлично сигуран да се налазим у Аустралији и да то није нешто што сам уобразио, притиснуо сам дугме за мењање канала, док ми је кроз главу пролазила асоцијација на легендарну серију ,,Зона сумрака“. Срећом, на том наредном каналу, одвијао се програм на енглеском. На оном следећем такође. Онда сам вратио на СБС, где је и даље ишао дневник РТС. Причали су нешто о будућем премијеру, у том тренутку првом потпредседнику владе РС. Мени и даље ништа није било јасно, али сам – како ће се касније испоставити исправно – претпоставио да овај феномен мора имати сличности са оним силним вестима на мађарском, румунском, русинском и другим језицима, који су, од када знам за себе, приказивани на ТВ Нови Сад. Е па добро онда… Јуно поткивано дневниче РТС-а, али нећеш ме ухватити на носталгију. То значи да те нећу гледати ни у Аустралији у подједнакој мери у којој те нисам гледао ни у Србији, дакле, нећу те гледати уопште. У супротном ћу се потсигурно изнервирати, таман се налазио и на Марсу.

Угасио сам ТВ, намеран да изађем напоље и тамо наставим са испијањем кафе. Додатни и одлучујући разлог да тако урадим, налазио се у чињеници да ми је било забрањено да пушим у кући јер ,,у Аустралији зидови веома брзо покупе мирис дувана који после не може да се истера из истих“. Из неких неразјашњених разлога… Ма да, сигурно… Али, шурњаја Вики је тако захтевала, кућа је била њена, а руку на срце, и она сама се уздржавала од пушења унутра. И пошто ју је и Соња подржавала у том захтеву, а ја нисам желео да улазим у непотребне расправе, ствар је била решена на моју штету. Ипак, одлука да изађем из куће се испоставила добром. Напољу је сијало сунце, али је температура била умерена, таман како ја волим. Поред тога, поглед на задње двориште величине добрих 6 ари, у коме су уз другу вегетацију расла и три дрвета, пријао је мојим очима. Ништа чудно. Када човек одрасте у граду, срећан је ако уместо дворишта има терасу, са које се најчешће не пружа поглед на нешто природно и зелено, већ на нешто сиво, бетонско. Изнад свега, свуда около се налазило много птица. А ја, за разлику од многих људи, не падам ни на куце ни на маце, али птице обожавам. Тако сам се прво заинтересовао за једну мегпај, која је лежерно скакутала по дворишту к’о да је њено, повремено кљуцајући по трави. Ваљда је гањала инсекте… Приметио сам и некакве браонкасте птице, украшене лепим жућкастим детаљима, како се међусобно саватавају по великом еукалиптусу. Ускоро су на кров гараже слетеле некакве гугутке. Разликовале су се од оних наших по томе што су им се на главама налазиле кресте, док је њихово сивкасто перје имало некакав неочекивани, ружичасти прелив. Одмах затим, приметих и јато розела како прелеће недалеко од мене. Јарке боје ових птица, деловале су ми нестварно. Недуго после тога, наишао је и један какаду, који је при свом ниском прелету изнад дворишта крештао из све снаге, готово ми пробивши бубне опне. Вид’ летећег магарца у облику папагаја! Не њачи ми изнад главе наказо, прогунђах…

Таман сам завршавао кафу, када сам зачуо некакав метални звук. Допирао је из правца капије, одмах лево иза ћошка, у односу на место где сам седео. Неколико секунди касније, чуо се и ударац ланца о бетон, па отварање капије. Како не припадам групи оних људи које у таквој ситуацији одмах спопадне паника, наставио сам да мирно седим на веранди, љубопитљиво очекујући да видим ко ће се појавити. Кроз неколико секунди, у мом видном пољу се нашла буцмаста, онижа плавуша, која се кретала директно ка гаражи. Ја сам јој се нашао на десној страни, али, како је гледала право испред себе, није ме приметила. Када је стигла до врата гараже, плавуша их је отворила и ушла унутра. Тада сам ипак морао да устанем и видим о чему се ради. Затекао сам је како ронда по фрижидеру, који се налази близу улаза у гаражу. И даље ме није примећивала, тако да се мало тргла када сам је, уљудним и мирним тоном, упитао шта ту ради. Збуњено ми је рекла да је тражила кока колу, или барем неко друго газирано пиће. Да, то је баш лепо, али зашто то чини у мојој гаражи, наставих ја упорно. Она се на то насмејала, констатујући да ја мора да сам Срџн. Да, ја сам Срџн. Одлично, она је Ана и дошла је да види своју стару другарицу Сонзи. А тражиш Сонзи? А, па одлично, што одмах ниси рекла, таман јој је време да устаје.

Отишао сам до спаваће собе, да пробудим Сонзи. Она ипак није желела да оде пред Ану неумивена. Ех, жене… Ја сам са мојим ортацима не једном седео неумивен и у гаћама, ако су ми банули у незгодном тренутку. А и обрнуто, ако сам ја некоме од њих бануо и пробудио га. Код жена је то другачије. Разумем што не седе у гаћама једна пред другом, нарочито у мом присуству, али то што неопходно морају да се умију и наместе фризуру пре него што изађу пред другарицу… Како год…

Вратио сам се на веранду да бих Ани правио друштво док се Сонзи не среди и она ме је убрзо питала да ли можда имамо кока коле у кухињском фрижидеру. Има. Отприлике у том тренутку се и Соња појавила на веранди, тако да сам ја отишао до кухиње да Ани сипнем жарко жељену кока колу, а Соњи донесем унапред скувану кафу. Одлично, није ми било неопходно да гледам жене како се грле, љубе и пиште од среће што се поново виде. Само нек’ оне  уживају. У међувремену, ја сам разматрао догађај који се управо збио. Чак ни у Србији, међу мојим ортацима, није баш било уобичајено да се некоме ненајављено проваљује у гајбу, колико год људи били међусобно блиски. У ствари, можда и јесте међу неким другим људима, али не међу онима са којима сам се ја дружио. Ипак, нисам замерао Ани, напротив. Допадала ми се непосредност и у том тренутку сам се (узалудно) понадао да су дозе блискости, неопходне за овако слободно понашање, уобичајене у Аустралији.

(Наставак и идућем броју)