[dropcap color=“#“ bgcolor=“#“ sradius=“0″]Ч[/dropcap]им је видела Соњу, Кели је заскочила, изљубила, изгрлила – к’о да смо сви ту стварно наши. Хоћу да кажем, Кели се понашала на далеко срдачнији начин, него што сам очекивао. Исто стоји и за Џејсона. Такво понашање, значајно је одступало од моје представе о западњацима. Истина, никада раније нисам лично упознао ни једног Озија, али сам током година комуницирао са одређеним бројем северозападних Европљана, а са некима од њих сам се и дружио. А шта су Аустралијанци, ако не Британци који су дошли да живе на другом крају света. Зар не? И да се вратим на ове моје… Ти са којима сам се дружио су знали да искажу наклоност, чак и пријатељство. Али срдачност? Е, то већ никако није особина која би се од њих могла очекивати, што ми лично није сметало, обзиром да ни сам не спадам у сувише срдачне људе.
Након Соњиног поздрављања и мог представљања, ушли смо у просторије ,,Аустралијског јахтинг клуба“. Тамо сам сазнао да је Џејсон пореклом Малтежанин и да је пристигао у Аустралију са родитељима још као беба. Па да, помислио сам и даље упорно вртећи исту тему у глави. Медитеранац, наравно да је срдачан. А Кели? Упадљиво риђа, није било сумње да је вукла гене са Британских острва. На крају сам нашао оправдање за њену срдачност, у претпоставци да поседује доминантно шкотски, ирски или велшки ген. Ипак су Келти, како сам мислио тада, другачији од Енглеза и по природи, далеко емотивнији и способнији за осећања.
Што се самог клуба тиче… Уфф… Таква места сам до тада виђао само на филмовима. Притом, за српске критеријуме – мада не и за локалне, што ћу накнадно схватити – Аустралијски јахтинг клуб је заузимао огроман простор. Природно, изграђен је на самој обали океана, тако да се одмах ту, у води испред мене, налазио укотвљен завидан број мањих и већих, углавном луксузних јахти. Није било никакве сумње да се на том месту окупљају припадници више класе. Напоменуо бих и да сам се тада први пут у животу сусрео са океаном. Простирао се ту одма’, опет испред мојих ногу! Истина, океан са којим сам на том месту дошао у додир, не би се баш могао назвати отвореним, обзиром да смо се налазили у једном од сиднејских залива. Са друге стране, океан је океан и за мене који никада раније нисам избио на исти, све је то представљало веома узбудљиво искуство.
Остали смо у клубу неких сат и по, колико је требало да на миру обедујемо. Није било уобичајених разговора о политици, већ су се бистриле искључиво домаће теме. Њих две су разговарале о деци, о послу, о заједничким пријатељима и познаницима. Нас двојица, о свему и свачему. Ту и тамо бих се направио невешт и неинформисан, дозвољавајући тако Џејсону да ми објасни по нешто о земљи у коју сам пристигао. Нисам ни ја баш мало знао о Аустралији, али то није било важно. Потребно је омогућити да конверзација тече, мислио сам. У једном тренутку, мој саговорник ме је питао да ли сам некада пратио ,,фути“. Рекао сам му да највише волим Лигу шампиона и Премијер лигу, у којој навијам за Ливерпул. Џејсон – који је мислио на неку од локалне 3 варијанте рагбија – је разумео сарказам и само се насмејао. Још да приметим и то да ми је било веома драго, када су ме обоје обасули похвалама на рачун мог ,,одличног енглеског“. Префригано и у маниру (верујем) добро одглумљене лажне скромности, одговорио сам да је ниво на коме се налазим са енглеским језиком и даље далеко од онога који треба достићи, ако планирам да испуним сопствена очекивања на ту тему. Нисам слагао, али признајем, то што сам рекао, рекао сам како бих им дао повод да ме још мало хвале, што су они издашно и чинили. И признајем, уживао сам пуштајући их да то раде!
Време за виђање са брачним паром Бајада је брзо прошло. Одлазећи, размишљао сам о томе како је веома чудно то што је предивни ручак у ексклузивном Аустралијском јахтинг клубу, коштао по особи приближно онолико, колико сам платио за мршави, касни доручак у оном пабу. Тада још нисам капирао да су овдашње цене хране по клубовима, значајно мање од цена по ресторанима, баровима и пабовима, таман се радило и о клубу за имућну клијентелу. У повратку ка хотелу, приметио сам да на улици, у дрворедима, расту Фикуси. Чим сам скапирао о којој врсти се ради, схватио сам да су они ,,џиновски фикуси“, које сам својевремено сликао у Грчкој како бих исте показао мајци – иначе великом љубитељу флоре – сасвим патуљасти за ове сиднејске монструме! Човече! Озбиљно дрвеће! Фикуси… Фикуси? Да, фикуси, они што расту по многим београдским саксијама, препознао сам им сорту по облику и боји меснатих листова! Е, јеби га, овде је изгледа стварно много тога искренуто… Вратили смо се до хотела у коме смо преспавали, јер смо тамо оставили ствари и такође, ту је требало да нас покупе две од Соњине три најбоље пријатељице.
Мало су касниле, али се Аудијев Q5, звер са погоном на сва 4 точка, ипак релативно брзо нашао пред улазом у хотел. Врата аутомобила су се отворила и ја сам по аутоматизму, очекивао да видим некакву сумњиву, надрндану њушку у скупом оделу, од које би се могло очекивати да негде испод пазуха носи скривену утоку (пиштољ). Међутим, уместо батице какав би се у Србији најчешће појавио из таквог возила, из истог је изашла малена Гркиња, Елени. Пришла нам је са широким осмехом и обоје нас изгрлила и изљубила, пошто смо се нас двоје већ подуго знали са скајпа. Чак смо створили и обичај да једно другом шаљемо сумануте јутарње аутопортрете, фотографисане пре намештања фризуре. Иза Елени, ишла је Дебра, пореклом Аргентинка са по четврт швајцарске и англосаксонске крви. Често је била крај Елени на скајпу, али је готово увек ћутала. И она нас изљуби, а мене је запрепастило то што је одмах развезала језик, објашњавајући ми успут да је ћутљивица само када разговара посредством средстава телекомуникације.
Ја сам мислио да све наше ствари неће стати у гепек. Срећом, преварио сам се. Стале су таман комотно. Након што смо се и нас четворо комфорно сместили, кренуло се ка крајњој дестинацији, главном граду Аустралије, Канбери. После свега пар минута вожње, ушли смо у подземне саобраћајне тунеле Сиднеја, без чијег постојања би свака могућност функционалне (у смислу стизања од тачке А до тачке Б) вожње по граду једноставно нестала. Прошли смо километре, када смо коначно поново изашли на светлост дана. Место изласка из тунела, није деловало ни близу тако уређено попут места уласка у подземље. Трагови урбаног живота су ту већ били приметно проређени, а околином је почела да доминира природа.
За све то време, конверзација је текла непрекинуто. Могло се осетити да су сви срећни због сусрета. Активно учествујући у разговору, ипак сам одвојио део мозга за анализу дотадашњих утисака. Закључио сам да су људи овде другачији него у Србији или Европи. Ни бољи ни лошији рекао бих, али без сувише дуге историје и самим тим, неупоредиво мање оптерећени прошлошћу, географијом и нацијама. Изгледа такође и да су сви способни за осећања! Мада опет… Само је Кели ту била типичан представник, ови остали су као ја, једино што су овде рођени, или су бар дуже ту. Можда је Кели на крају ипак изузетак у оквиру своје сорте. Видећемо…
Ускоро, остала је само природа, обојена нијансама зелене које би човек и иначе очекивао. Ипак, облици и типови вегетације су ми сигнализирали да се налазим далеко. Баш далеко…
Сетио сам се цитата из филма Петпарачке приче, оног што се односио на поређење Амстердама и Ел Еја. Знате кад Џон Траволта каже Самјуелу Л. Џексону: мале разлике човече, мале разлике!
Иако су удаљености велике, додао сам у себи…