Пише: Рајко Недић
Не тако давно, бивши министар рударства Милан Бачевић најавио је план о изградњи канала Морава – Дунав – Вардар уз остварење вековног сна, и најавио да ће Кинези уложити десет хиљада милијарди евра у Србију. Бачевић је за ове научно-фантастичне бисере награђен местом амбасадора у Кини. И брзо је заборављен. И он и његове идеје. Остали су у каналу.
Срби, већ огуглали на мегаломанске пројекте нису ни стигли да забораве на ову глупост, јер нас увелико „обрађују“ остварењем нових-старих снова, силаском Београда на реке. Али, изненађењима нема краја. Усред бурне расправе у скупштини о специјалном закону који би легализовао „Београд на води“, обелодањена је још једна феноменална идеја, овог пута градоначелника Крагујевца Радомира Николића, сина председника Томислава Николића. Млађани Николић најавио је долазак ни мање ни више, Дизниленда у овај град!
Бамбиленд. Ово је била прва реакција на Николићеву причу, а не туристички и економски бум који би нас потресао у случају да се Крагујевац нађе међу шест светских градова који имају овај забавни парк. Пожаревац, Марко, Мира и Слоба Милошевић, а не Мики и Мини Маус, Милан Бачевић, а не Шиља… Сумњиви шеици, а не Баја Патак… Тако је јавност у Србији испратила сензационално откриће председниковог сина…
Зашто Срби више не верују у овакве приче? Зашто и када се појави нека евентуално добра идеја или пројекат који би могао да покрене Србију у народу буде критикован, па и исмејан? А да опозиција и ботови и не стигну да одраде свој део посла? Прича о Дизниленду, у ствари је асоцијација на живот у Србији. Већ две деценије народ живи на танкој линији између сурове стварности и маште о неком бољем животу. О неком лепшем свету. И зато нам се у овој туробној стварности од људи који одлучују о нашим судбинама, привиђају личности из неке друге димензије. А ова држава је управо добра подлога за такве будалаштине. Бајке политичара и галерија ликова стварају нам илузију да већ живимо у Дизниленду.
Канали, мегаполиси, забавни паркови. Још једна прича за лаку ноћ.
