Ljudi su se od vajkada selili iz mesta u mesto i svaki kontinent je u svojoj istoriji naseljavan emigrantima. Neki su napuštali mesto svog rođjenja i naseljivali se na različito, iz različitih razloga bilo da je to iz potrebe za povoljnim poslovnim mogućnostima, obrazovanjem usled ratova ili političkih proganjana. Lazar Đerić, deda mladog harizmatičnog studenta prava na Hobartskom univerzitetu Aleksandra Đerića, nije bilo u prilici da bira.
Kao vojnik u odredu generala Dragoljuba (Draže) Mihajlovića, bio je primoran da iz svojih političkih ubeđjenja i proganjana, napusti toplinu svog ognjišta i radnu Rogaticu. Prevazišavši sve granice ljudske izdržljivosti nakon zarobljeništva I prisilnog rada u Nemačkoj, smelo i odlučno je otpočeo svoj najduži put na beskrajnom i bezdušnom prostoru mora i okeana da bi nakon 30 dana napokon, pristigao u Australiju (Tasmaniju).
Mnogo je toga napisano o emigrantima i problemima sa kojima su se suočavali ali Lazar Đerić se nikada nije žalio na zlu sudbinu i teret bremena koji je nosio. Uprkos svim strahotama, nepravdama i poteškoćama sa kojima se susretao u životu, bio je svestan činjenice da je sve zavisilo od njega i njegove reakcije na okolnosti u kojima se nalazio, tražeci u njima dobro a ne zlo, koje bi iz tih okolnosti moglo da proiziđe.
Bio je nalik na čoveka koji je obećao sebi da će ostati večiti optimista, jer da nije usvojio nepobediv optimizam kao standard u svom životu, pesimizam bi bio opravdan i da je verovao da ce u životu propasti, propao bi. Sam, na petom kontinentu daleko od svojih milih i dragih počeo je da gradi za sebe novi život.
Sa setom se često osvrtao unazad, godinama sanjao i čeznuo za povratkom u otadžbinu ali je, nemajući drugi izbor, ostao je da živi i radi u Hobartu, Tasmaniji koja je za njega bila zemlja bezgraničnih sjajnih mogućnosti.
Zaposlenje je pronašao u hidrocentrali u Bronte Parku, na izgradnji brane, gde je gradio montažne kućiće. U novoj otadžbini, upoznao je i svoju životnu saputnicu Magdu, i taj je susret krunisan venčanjem. Njegova se sreća udvostručila rođenjem sina jedinca, Milana koji danas važi za jednog iz redova najuspešnijih hirurga (lekara) u Hobartu.
Lazarev blagoslov je nastavio da se umnožava rođenjem četvoro unučadi, dva unuka i dve unuke. Vredni i požrtvovani ljudi poput Lazara ne pišu svoje memoare jer smatraju i veruju da njihovi lični životi nisu važni, a još manje interesantni. U potrazi za dobrom u ljudima, naišli smo na Lazarevog najstarijeg unuka Aleksandra, koji je plenio našu pažnju i izdvajao se od svojih vršnjaka po prelaznom optmizmu i entuzijazmu, koji je nesumljivo nasledio od svoga dede.
Taj mladi devetnaestogodišnjak, koji seje dobru volju među ljudima u sredini u kojoj se kreće, i pored zahtevnih studija na pravnom fakultetu, nalazi vremena za obilazak starih i nemoćnih ljudi u staračkim domovima. Pronašao je sebe i u ulazi glavnog i odgovornog urednika i voditelja srpskog radio programa.
Iznad svega, bili smo oduševljeni sa kolikom radošću i toplinom koja izvire iz njega, uz ogromnu dozu ponosa, govori o svome dedi. Poučeni primerima iz deda Lazarevog života, podsećamo se na reči slavnog Vladike Njegoša koji je rekao: “Bez muke se sablja ne sakova”.
Sigurni smo da će Aleksandar produžiti tamo gde je njegov deda stao jer kakav deda, takav unuk! Ljubi ga deda.
Za Srpski Glas: Jelena Nedeljković
