Људи су се од вајкада селили из места у место и сваки континент је у својој историји насељаван емигрантима. Неки су напуштали место свог рођјења и насељивали се на различито, из различитих разлога било да је то из потребе за повољним пословним могућностима, образовањем услед ратова или политичких прогањана. Лазар Ђерић, деда младог харизматичног студента права на Хобартском универзитету Александра Ђерића, није било у прилици да бира.
Као војник у одреду генерала Драгољуба (Драже) Михајловића, био је приморан да из својих политичких убеђјења и прогањана, напусти топлину свог огњишта и радну Рогатицу. Превазишавши све границе људске издржљивости након заробљеништва И присилног рада у Немачкој, смело и одлучно је отпочео свој најдужи пут на бескрајном и бездушном простору мора и океана да би након 30 дана напокон, пристигао у Аустралију (Тасманију).
Много је тога написано о емигрантима и проблемима са којима су се суочавали али Лазар Ђерић се никада није жалио на злу судбину и терет бремена који је носио. Упркос свим страхотама, неправдама и потешкоћама са којима се сусретао у животу, био је свестан чињенице да је све зависило од њега и његове реакције на околности у којима се налазио, тражеци у њима добро а не зло, које би из тих околности могло да произиђе.
Био је налик на човека који је обећао себи да ће остати вечити оптимиста, јер да није усвојио непобедив оптимизам као стандард у свом животу, песимизам би био оправдан и да је веровао да це у животу пропасти, пропао би. Сам, на петом континенту далеко од својих милих и драгих почео је да гради за себе нови живот.
Са сетом се често освртао уназад, годинама сањао и чезнуо за повратком у отаџбину али је, немајући други избор, остао је да живи и ради у Хобарту, Тасманији која је за њега била земља безграничних сјајних могућности.
Запослење је пронашао у хидроцентрали у Бронте Парку, на изградњи бране, где је градио монтажне кућиће. У новој отаџбини, упознао је и своју животну сапутницу Магду, и тај је сусрет крунисан венчањем. Његова се срећа удвостручила рођењем сина јединца, Милана који данас важи за једног из редова најуспешнијих хирурга (лекара) у Хобарту.
Лазарев благослов је наставио да се умножава рођењем четворо унучади, два унука и две унуке. Вредни и пожртвовани људи попут Лазара не пишу своје мемоаре јер сматрају и верују да њихови лични животи нису важни, а још мање интересантни. У потрази за добром у људима, наишли смо на Лазаревог најстаријег унука Александра, који је пленио нашу пажњу и издвајао се од својих вршњака по прелазном оптмизму и ентузијазму, који је несумљиво наследио од свога деде.
Тај млади деветнаестогодишњак, који сеје добру вољу међу људима у средини у којој се креће, и поред захтевних студија на правном факултету, налази времена за обилазак старих и немоћних људи у старачким домовима. Пронашао је себе и у улази главног и одговорног уредника и водитеља српског радио програма.
Изнад свега, били смо одушевљени са коликом радошћу и топлином која извире из њега, уз огромну дозу поноса, говори о своме деди. Поучени примерима из деда Лазаревог живота, подсећамо се на речи славног Владике Његоша који је рекао: “Без муке се сабља не сакова”.
Сигурни смо да ће Александар продужити тамо где је његов деда стао јер какав деда, такав унук! Љуби га деда.
За Српски Глас: Јелена Недељковић
