Piše: Slaviša Pavlović

Bilo je zanimljivo gledati hrvatsku televiziju proteklih dana. U jednoj od mnogobrojnih emisija, tamošnji analitičari su se osvrnuli na stanje u regionu, kritikujući svoju vlast zbog nesposobnosti, a kao primer i pomalo i strepnju navode ispravnu srpsku spoljnu politiku. Iskren da budem, oni su mi malo otvorili oči, ma kako to zvučalo čudno i nekako nebalkanski. Naime, po njihovom mišljenju, Englezi i Amerikanci, kao i ostale velesile, neće doći na proslavu, za mene zločinačke akcije Oluja, jer bi time uvredili Srbiju. Takođe, napominju da se za mnoge stvari na Balkanu pita Srbija i da veliki igrači prate svaki potez Srbije, jer je protekle dve godine napravila značajan napredak, naročito u pogledu savezništva, pa su, od svih njih (nisam zaključio ko su to sve oni) mnogo uticajniji. Kao jedan od primera, navode kako je Angela Merkel, pretećim tonom razgovarala sa Tačijem, povodom osnivanja suda za ratne zločine, što se desilo nakon njene posete Beogradu i razgovora sa Vučićem i Nikolićem.

Interesantno mišljenje je kod analitičara u BiH, naročito od kada je Bakir Izetbegović (sin ratnog zločinca, kako reče Kusturica) posetio Beograd, a osim hleba i soli dobio je na poklon čuveni Rtanjski čaj (dobar je za lečenje svih bolesti) i izgubio partiju šaha od našeg premijera. Ne znam za druge, ali meni ta partija šaha deluje simbolično, jer je šah na neki način strateška vojna igra, ili bar podseća, pa mi se čini da je Bakir tu Vučićevu poruku razumeo.

No, nije interesantno hvaliti vlast u Srbiji, jer nema opozicije. No, da rezimiramo, spoljna politika nam je u usponu, naročito u regionu, što zaista moram da pohvalim, ali je vode obrazovani ljudi, ma šta mislili o njima. Počev od premijera, pa do njegovih saradnika, slagali se sa njima ili ne, moramo priznati da su svi završili fakultete i bili dobri studenti. Uz čvršći stav, za razliku od Tadićevog, rezultati se osećaju.

Međutim, Srbija je kao kuća, lepe spoljašnjosti, velika i uređena, poput spoljne politike, ali je unutra kompletno rasulo. Naime, ako Srbija nema opoziciju, to ne znači da je premijer nema, jer njegova opozicija se krije unutar njegove stranke, među njegovim saradnicima, koji se mesecima utrkuju kako da naprave veću glupost iz kojih će ih on vaditi. Ako Vučiću padne rejting, to neće biti zbog zaboravljenog Pajtića ili Čede, neće ni zbog desničara ili levičara, nego upravo zbog njegovih saradnika, koji su mahom nepismeni. Neodoljivo podsećaju na Domanovićeve junake, ili Nušićeve, a siguran sam da bi sve ovo shvatili kao kompliment, jer niko od njih nije čitao ni Domanovića ni Nušića, što se može videti iz njihovih izjava.

Naime, čovek koji kaže sineopsis (umesto sinopsis) siguran sam da nije pročitao nijednu knjigu, ili nije skoro, jer da jeste, znao bi pravilno da izgovori. Potom, igranje izrazima kao što su telepromtovanje, antentat, vazduplohov… nikako mi ne ulivaju nadu da unutrašnju politiku vode obrazovani ljudi, nego tipični produkti već izgrađenog sistema, koji je poguban za državu i za narod. To je jedan od razloga što ja ne vidim, ili bolje reći malo verujem da će nam biti bolje. Ja se slažem da su svi oni uspešni biznismeni, ali oni su to postali upravo u sistemu gde vrednost nije nauka, kultura, obrazovanje, nego nešto sasvim treće. Ne sumnjam ja u njihovu dobru volju da oni nešto promene, ali sumnjam u mogućnosti, jer imam i ja dobru volju da vodim možda aviokompaniju, ali pošto ne znam ništa o vazduhoplovima, ne bih sigurno imao uspeha. A to je ključni problem ove zemlje, pogrešni ljudi na funkcijama.

Ali, da bih bolje preslikao sve ovo o čemu govorim, objasniću to na jednom skoro svakidašnjem primeru. Naime, stanovnici Velike Drenove, rodnog mesta Dobrice Ćosića, autora Vremena smrti, Korena i drugih klasika srpske književnosti ne dozvoljavaju da se Osnovna škola ”Velika Drenova” preimenuje u O[ ”Dobrica Ćosić.” To sprečavanje je otišlo toliko daleko da prete da decu neće pustiti u školu, jer odbornici iz SPO, a i ljudi koji vode mesnu zajednicu smatraju da Ćosić nije zaslužio. Kako kaže neki Petronijević, predsednik MZ, ispada da je Ćosić onda vredniji od svih njih. Evo, ja odmah mogu da kažem da jeste vredniji, a da su pročitali bar jednu Ćosićevu knjigu, shvatili bi koliko su mali, nebitni, primitivni i jadni. ”Velikani nisu potrebni malim ljudima,” reče Dučić jednom.

Inače, Ivo Andrić, najveće ime naše književnosti izuzetno je poštovao Ćosića, takođe i Selimović, uostalom kao i sva velika imena svetske književnosti. Međutim, Srbija je zemlja u kojoj se više poštuje mišljenje predsednika MZ Radoša Petronijevića i odbornika SPO nego Andrićevo ili Selimovićevo…