Пише: Славиша Павловић

Било је занимљиво гледати хрватску телевизију протеклих дана. У једној од многобројних емисија, тамошњи аналитичари су се осврнули на стање у региону, критикујући своју власт због неспособности, а као пример и помало и стрепњу наводе исправну српску спољну политику. Искрен да будем, они су ми мало отворили очи, ма како то звучало чудно и некако небалкански. Наиме, по њиховом мишљењу, Енглези и Американци, као и остале велесиле, неће доћи на прославу, за мене злочиначке акције Олуја, јер би тиме увредили Србију. Такође, напомињу да се за многе ствари на Балкану пита Србија и да велики играчи прате сваки потез Србије, јер је протекле две године направила значајан напредак, нарочито у погледу савезништва, па су, од свих њих (нисам закључио ко су то све они) много утицајнији. Као један од примера, наводе како је Ангела Меркел, претећим тоном разговарала са Тачијем, поводом оснивања суда за ратне злочине, што се десило након њене посете Београду и разговора са Вучићем и Николићем.

Интересантно мишљење је код аналитичара у БиХ, нарочито од када је Бакир Изетбеговић (син ратног злочинца, како рече Кустурица) посетио Београд, а осим хлеба и соли добио је на поклон чувени Ртањски чај (добар је за лечење свих болести) и изгубио партију шаха од нашег премијера. Не знам за друге, али мени та партија шаха делује симболично, јер је шах на неки начин стратешка војна игра, или бар подсећа, па ми се чини да је Бакир ту Вучићеву поруку разумео.

Но, није интересантно хвалити власт у Србији, јер нема опозиције. Но, да резимирамо, спољна политика нам је у успону, нарочито у региону, што заиста морам да похвалим, али је воде образовани људи, ма шта мислили о њима. Почев од премијера, па до његових сарадника, слагали се са њима или не, морамо признати да су сви завршили факултете и били добри студенти. Уз чвршћи став, за разлику од Тадићевог, резултати се осећају.

Међутим, Србија је као кућа, лепе спољашњости, велика и уређена, попут спољне политике, али је унутра комплетно расуло. Наиме, ако Србија нема опозицију, то не значи да је премијер нема, јер његова опозиција се крије унутар његове странке, међу његовим сарадницима, који се месецима утркују како да направе већу глупост из којих ће их он вадити. Ако Вучићу падне рејтинг, то неће бити због заборављеног Пајтића или Чеде, неће ни због десничара или левичара, него управо због његових сарадника, који су махом неписмени. Неодољиво подсећају на Домановићеве јунаке, или Нушићеве, а сигуран сам да би све ово схватили као комплимент, јер нико од њих није читао ни Домановића ни Нушића, што се може видети из њихових изјава.

Наиме, човек који каже синеопсис (уместо синопсис) сигуран сам да није прочитао ниједну књигу, или није скоро, јер да јесте, знао би правилно да изговори. Потом, играње изразима као што су телепромтовање, антентат, ваздуплохов… никако ми не уливају наду да унутрашњу политику воде образовани људи, него типични продукти већ изграђеног система, који је погубан за државу и за народ. То је један од разлога што ја не видим, или боље рећи мало верујем да ће нам бити боље. Ја се слажем да су сви они успешни бизнисмени, али они су то постали управо у систему где вредност није наука, култура, образовање, него нешто сасвим треће. Не сумњам ја у њихову добру вољу да они нешто промене, али сумњам у могућности, јер имам и ја добру вољу да водим можда авиокомпанију, али пошто не знам ништа о ваздухопловима, не бих сигурно имао успеха. А то је кључни проблем ове земље, погрешни људи на функцијама.

Али, да бих боље пресликао све ово о чему говорим, објаснићу то на једном скоро свакидашњем примеру. Наиме, становници Велике Дренове, родног места Добрице Ћосића, аутора Времена смрти, Корена и других класика српске књижевности не дозвољавају да се Основна школа ”Велика Дренова” преименује у О[ ”Добрица Ћосић.” То спречавање је отишло толико далеко да прете да децу неће пустити у школу, јер одборници из СПО, а и људи који воде месну заједницу сматрају да Ћосић није заслужио. Како каже неки Петронијевић, председник МЗ, испада да је Ћосић онда вреднији од свих њих. Ево, ја одмах могу да кажем да јесте вреднији, а да су прочитали бар једну Ћосићеву књигу, схватили би колико су мали, небитни, примитивни и јадни. ”Великани нису потребни малим људима,” рече Дучић једном.

Иначе, Иво Андрић, највеће име наше књижевности изузетно је поштовао Ћосића, такође и Селимовић, уосталом као и сва велика имена светске књижевности. Међутим, Србија је земља у којој се више поштује мишљење председника МЗ Радоша Петронијевића и одборника СПО него Андрићево или Селимовићево…